Cipele i paradoks intelektualnih prava

Intelektualci su poznati kao jedna od najsujetnijih sorti kada je u pitanju njihov rad. Često ta sujeta ide čak dotle da su spremni i oko najmanje zapete naprave dreku do neba. Ne dao Bog da im „maznete“ ideju ili čak neovlašćeno prenesete njihov tekst na svom sajtu – tada će se pored neba otvoriti i Zemlja, spremna da vas proguta pravo u deveti krug pakla sa sve cipela. To je cena jednog od najvećih smrtnih grehova počinjenih prema klasi intelektualaca – kršenja „autorskih prava“.

Dragoljub Žarković, tako, u najnovijem broju „Vremena“, u tekstu pod naslovom „Sindrom para cipela“ a sa nadnaslovom „slučaj u nastajanju“, najavljuje nešto kao „slučaj“, ne baš „pravni slučaj“, već pre nekakvu aferu, čaršijsku bruku glede kršenja intelektualnih prava. Naime, sajtovi Peščanik i NSPM su, prema D. Žarkoviću, neovlašćeno preneli nekoliko tekstova iz nedeljnika „Vreme“, što prema njemu predstavlja drastično kršenje prava intelektualne svojine, tačnije – krađu.

Glodur „Vremena“ ovde nastavlja „slučaj“ koji je pokrenuo Teofil Pančić u jednom od prethodnih brojeva ovog nedeljnika, u tekstuParadoks cipela. Evo kako Pančić rezonuje o ovom paradoksu:

Stvorili smo svet u kojem se novine – ili muzika, ili filmovi – mogu besplatno daunloudovati sa interneta; međutim, par cipela ili veknu hleba ne možeš da daunlouduješ sa neta, ni legalno ni piratski! A trebaju ti nasušno, jer još nemaš sajber-noge i sajber-stomak. Kako onda novinar da kupi cipele ili hleb, ako je njegova roba džabalesku, a roba drugih i dalje podleže starom, dobrom plaćanju?!

U ovom argumentu, na prvi pogled, nema ništa sumnjivo. Obućar zarađuje hleb nasušni tako što pravi i prodaje cipele, a intelektualac-novinar tako što stvara i prodaje ideje. Ako pokušaš da do cipela dođeš neovlašćeno (besplatno), ti si sasvim sigurno lopov, jer si prekršio vlasnička prava obućara. Ista logika, ide dalje argument, vredi i za intelektualnu svojinu.

I pored primetne nelagode – jer se stvar u konačnici svodi na jednu tako prizemnu stvar, odnosno pare – za ovu priliku su i D. Ž. i T. P., prihvatili tu logiku „postvarenja“, pa podveli ideje pod robu. Ja želim da, sasvim idealistički, branim uzvišenost poziva intelektualaca i da zastupam tezu da ideje nisu roba. Štaviše, pokušaću da nabacim par argumenata da je odbrana prava „intelektualne svojine“ u direktnoj suprotnosti sa zalaganjem za svojinska prava, te da stoga pradstavljaju nelegitiman zahtev.

Prava svojine svoj legitimitet crpu iz činjenice prirodne oskudice, kao i nečega što se zove princip neprotivrečnosti – naime, ne mogu dva čoveka istovremeno legitimno polagati prava na istu stvar, jer vlasništvo nad nekom stvari per definitionem isključuje pravo svih ostalih na posedovanje te stvari. To je tako u svetu materijalnih stvari.  Za razliku od materijalnih stvari, ideje ne zadovoljavaju ovaj uslov. Ja, naime, mogu sasvim legitimno i istovremeno zastupati iste ideje koje ima i bilo ko drugi, ali ne mogu nositi ničije cipele istovremeno kad ih nosi i njihov vlasnik (osim ako mi ih on prethodno ne ustupi ili proda).

Svet ideja ima tu neobičnu osobinu da je beskonačno deljiv a pri tome njegov „original“ ostaje ceo. Ako neko fotokopira knjigu koju sam ja kupio, meni i dalje ostaje knjiga (moje vlasništvo), a intelektualni sadržaj knjige je udvostručen. Ovaj proces može da se ponavlja unedogled a da pri tome moja knjiga ne izgubi ništa od svojih prvobitnih osobina. Svet materijalnih stvari, na žalost, tu osobinu ne poseduje. Tu vladaju zakon neprotivrečnosti i oskudica, oličene u pravu svojine kao pravnom izrazu principa neprotivrečnosti. Ako mi neko ukrade knjigu kao materijani predmet u mom vlasništvu, ja više neću imati knjigu. Ako neko fotokopira ili preuzme ideje iz te knjige, meni još uvek ostaje knjiga, tako da je u tom slučaju besmisleno govoriti o slučaju krađe ili neovlašćenog preuzimanja. Ideje se ne mogu „ukrasti“. (Da se razumemo, ne radi se o plagiranju, jer su sajtovi Peščanik i NSPM potpisali Pančića, odnosno Žarkovića, kao autore tekstova.) Dakle, ne postoji „paradoks cipela“; cipele su jedna sasvim neparadoksalna stvar, koja podleže principu identiteta. Paradoksu u tom smislu podležu ideje, tačnije, polaganje vlasničkih prava nad intelektualnom svojinom.

Dragoljub Žarković kao poseban skandal navodi okolnost da su od inkriminisanih „šest (i brojem: 6) preuzetih tekstova pet (i brojem: 5) bilo je „zaključano“ za čitanje, osim za pretplatnike na elektronsko izdanje nedeljnika „Vreme“.“ Ovim on, u stvari, priznaje jednu veoma važnu stvar – a to je da se u svetu ideja oskudica može stvoriti samo na veštački način. No, veštački stvorena oskudica tamo gde je inače po prirodi stvari nema, ne može nikad da povlači pravo svojine koje sledi iz prirodne oskudice. Onda to nije prirodno pravo, nego veštački stvoreno „pravo“.

Pančić je tu još radikalniji: On umesto lamenta nad otključavanjem „zaključanog“ i kakvog-takvog argumenta koji nudi njegov glodur, autoritativno zahteva – „da sam ja neka vlast“ – da se svi tekstovi drže pod „ključem“, da se kaštiguju neobuzdani korisnici interneta i preobrati ih se u stare dobre čitače novina. Teško je zamisliti viši stepen ludističke osupnutosti u eri interneta od ove koju reprezentuje Teofil Pančić i zastupnici prava „intelektualne svojine“, jer njihov apel da ukažu na jedan „slučaj“ nije ništa drugo nego apel za povratak u varvarstvo.

I tu dolazimo do još jednog važnog argumenta protiv „svojinskih intelektualnih prava“. „Intelektualna prava“ nisu prava koja država treba da štiti, nego se radi o „pravima“ koje država proizvodi putem legislature. Dakle, samo država svojim represivnim aparatom prinude i kontrole može da garantuje postojanje tih „prava“, u prirodi ona ne postoje. „Ključ“ tih prava, za kojim tako vape ljudi iz „Vremena“, u rukama je države. Zahtevanje autorskih prava, tj. prava intelektualne svojine, predstavlja poziv državi da kontroliše i „zabravljuje“ slobodan protok ideja u ime izmišljenih „autorskih prava“.

Da je ovo tačno, dokazuje i okolnost da totalitarna država najbolje „zaključava“ i kontroliše ideje, pa verovatno i najbolje štiti „intelektualnu svojinu“. Sećam se jednog svedočenja Džordža Šoroša, koji opisuje kakve je neprilike komunističkom režimu zadavala fotokopir mašina. Šoroš tu kaže:

Nekoliko postojećih kopirki u to vrijeme u Mađarskoj držano je pod ključem, zbog straha od širenja propagande i raspačavanja nepoćudnih materijala. Nakon nekog vremena, kad je u zemlju uvedeno više uređaja, Partija je počela gubiti kontrolu nad širenjem informacija.

Danas su fotokopir mašine passe, ali internet je svakako njegova savršena zamena, i zajedno sa torrentom, raznim proksijima i sličnim programima, sačinjava idealan kalauz za razvaljivanje brava na kapijama ključara i zaštitnika „intelektualne svojine“. Internet je postao moćno oružje protiv stvaranja veštačke oskudice informacija i protiv tzv. prava intelektualne svojine.

Piše: Borislav Ristić
Izvor: katalaksija.com

Related Articles

Close