Vuk Drašković o Aliji Izetbegoviću i agresiji na BiH

Velimir Ćurgus Kazimir priredio je zanimljivu zbirku intervjua i ostale arhivske građe o (pred)ratnim dešavanjima u Bosni i tadašnjoj političkoj situaciji u Jugoslaviji. Knjiga pod nazivom “Brušenje pameti” štampana je 2003. godine kao dio projekta “Mapa sećanja”, kojim rukovodi Medijska dokumentacija – Ebart Konsalting i u knjizi su sadržani intervjui sa znamenitim političkim figurama poput Đilasa, Koštunice, Draškovića i drugih. Riječ je o zajedničkom djelu dokumentarista i novinara koji su godina čuvali podatke i građu.

Dialogos prenosi dio intervjua s Vukom Draškovićem u kojem govori o dogovoru sa Alijom Izetbegovićem, njegovoj čvrstoj odluci da ne dopusti cijepanje BiH, kao i o potezima Radovana Karadžića, za koje i sam Vuk Drašković priznaje da su doprinijeli izazivanju rata u BiH.

Da li je, zaista, rat u BiH mogao da se izbegne?

Mogao je i morao biti izbegnut i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u BiH. Krajem januara ove godine bio sam u Sarajevu. Gospodin Izetbegović i ja smo razgovarali (bio je sa mnom i potpredsednik SPO Strahinja Kastratović) oko tri sata. Prihvatio je i sutradan javno obznanio za Okruglim stolom vlasti i opozicije u Sarajevu sve O čemu smo se dogovarali. Prihvatio je, zapravo, sve što sam mu predložio. U početku se mnogo čemu opirao, ali ja sam nastupao veoma iskreno i oslanjao se na snagu argumenata. Ubedio sam ga.

Šta je tada Izetbegović prihvatio?

Prihvatio je sledeće: da Bosna i Hercegovina bude suverena i međunarodno priznata država i da kao takva uđe odmah u prilično tesan savez, nešto formalno labaviji a suštinski čvršći od konfederalnog saveza sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom, u asocijaciju koja bi se zvala Zajednica južnoslovenskih država. Svaka od ove četiri države bila bi međunarodno priznata, ali bi i sama zajednica imala međunarodni subjektivitet, kao na primer Evropska zajednica što ga ima a i svaka njena članica. Granice između ovih međunarodno priznatih i suverenih država Zajednice postojale bi isključivo na mapi a ne i na terenu. Izetbegović je prihvatio i moj termin prozračne granice, providne granice, da nema ni vojnika, ni carinika na njima. Na čelu ove asocijacije država bio bi zajednički međudržavni parlament i zajednički međudržavni savet ministara. Što se tiče armije, svaka od država imala bi nekakvu svoju državnu gardu, dok bi vazduhoplovstvo, raketne jedinice, oklopne jedinice i pomorske snage bile zajedničke za sve četiri države. Znači, u Bosni i Hercegovini ne bi bilo pomeranja garnizona jugoslovenske vojske. Sve je to Izetbegović bio prihvatio.

Šta nije bio prihvatio?

Nije prihvatio moj predlog da se odmah dogovorimo da istupi sa izjavom da je spreman da zapadnu Hercegovinu ustupi Hrvatskoj, a da Kninska krajina priđe Bosni i Hercegovini. Rekao mi je: “Ne mogu, jer hoću odrešene ruke i za nešto labaviji odnos Bosne sa Hrvatskom”. Protiv toga nisam imao ništa, jer bi Bosna i Hercegovina, u toj varijanti, bila neka vrsta središnjeg vagona koji bi, donekle, povezao rasturenu jugoslovensku kompoziciju. Izetbegović mi je rekao: “Ljudi dobrih namera mogu o svemu da se dogovore”. Možda je to izjavio kurtoazno, ali video sam da jedino zazire od mog predloga da zapadnu Hercegovinu ustupi Hrvatskoj, nad kojom inače nije vladao, jer se plašio priključenja Kninske krajine Bosni i Hercegovini i samim tim dominacije pravoslavnih.

Ne čini li vam se da suviše detaljno objašnjavate šta ste predlagali u vezi sa Bosnom i Hercegovinom?

Moram zbog istine i anateme koju su posle susreta bacili na mene Miloševićevi dobošari da sve ovo kažem. Dakle, kad sam završio taj razgovor sa Izetbegovićem, dobio sam od njega obećanje da će on sve ovo sutradan da obznani kao svoj predlog. Otišao sam, potom, kod Radovana Karadžića. Bio je tamo i Aleksa Buha i Momčilo Krajišnik. Ceo taj naš razgovor snimljen je na video kaseti. Uglavnom, upoznao sam ih sa svim što smo prethodno ponudili Izetbegoviću i što je Izetbegović obećao da će sutra da objavi kao njegov plan i predlog. Zamolio sam Radovana da ne učini ništa što će ovo da pokvari. Rekao sam mu: Bude li drukčije, krvi će biti gavranu do krila. Upozorio sam ga da će, odluči li se za ratnu opciju, cco srpski narod posaditi na stolicu za vešanje. Optužiće nas svet za rat, uslediće međunarodne sankcije. Rat će se unedogled otegnuti. Srbija neće biti u stanju da pošalje nijednog vojnika da pomogne. A i protiv koga da se biju? Protiv ljudi našega jezika, istog etničkog korena. Radovan mi je odgovorio da moj plan ne dolazi u obzir, da sa naivan i da ne poznajem Aliju. Odluka je naša – rekao je Karadžić – definitivna: srpska čaršija, turska čaršija. On hoće Bosnu srpsku, Bosnu hrvatsku i Bosnu muslimansku. I rekao je da će do Kozje ćuprije biti Srbija, a od Kozje ćuprije neka bude Alijina država. Pitao sam ga kako će da podeli naselja, ulice, spratove, brakove? I čemu sve to? Zar nije dovoljno imati ovu asocijaciju, pa unutar takve Bosne i Hercegovine izvršiti regionalizaciju sa velikim stepenom lokalne i mini-kantonalne samouprave Srba, Hrvata i Muslimana u oblastima u kojima su u većini. Tad mi je obećao da će poslati na taj okrugli sto Aleksu Buhu. I poslao ga je, ali bi bilo bolje da nije. Alija je na okruglom stolu govorio prvi i od A do Š sve obznanio onako kako smo se prethodnog dana dogovorili… Naravno da Izetbegović sve to što je tada prihvatio nije prihvatio od prevelike ljubavi prema Srbima i prema toj asocijaciji, nego iz političke nužde i, ja bih rekao, političke mudrosti. Bilo mu je stalo da Muslimane zadrži pod nekom vrstom državnog jedinstvenog krova. Muslimana u Hrvatskoj nema, Muslimana u Sloveniji nema, muslimanski živalj je u Bosni, Srbiji, u Makedoniji i u Crnoj Gori. Mi, Srbi i Muslimani, sticajem okolnosti smo na istom geografskom prostoru izmešani i razbacani, pa je u tom trenutku raspada Jugoslavije najviše odgovaralo i Srbima i Muslimanima da sačuvamo kakav-takav kišobran za taj prostor. Verovao sam u taj projekat, on je bio koristan za obe strane i lako ostvariv. Konačno, jednom pametnom politikom, demokratska Srbija bi izrasla u ekonomsku silu na Balkanu i za desetak godina Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH postale bi jedna država u barem konfederalnom odnosu prema Hrvatskoj i Sloveniji. Sve je bilo bolje od tuče sa Muslimanima. To je naš koren, naš narod. Šta nas razlikuje?

Pa razlikuje nas vera?

Da, razlikuje nas vera. Ali većina ni tamo ni amo ne veruje u Boga, niti poznaje ni Jevanđelje ni Kuran. A da poznaju knjige svojih vera, mrzeli bi se mnogo manje… Ali, ludost prevagnula i potekla je krv.

Odlomak iz djela: Velimir Ćurgus Kazimir, Brušenje pameti, str. 33-36.

Priredio: Resul Mehmedović

Related Articles

Close