Šta je »liberalni kapitalizam«

Začeci klasične ekonomske misli počinju sa britanskim ekonomistom Vilijamom Petijem (William Petty, 1623-1687). Njegova najpoznatija dela su „Rasprava o porezima i kontribucijama“(1) i „Nešto o novcu“.(2)

U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj. Razvoj manufaktura uzima pun zamah. Stvaraju se temelji tekstilne industrije. Počinje razvoj metalurgije. Trgovinski kapital sve više ustupa mesto industrijskom kapitalu. Međutim, još uvek su jaka razna feudalna ograničenja. Na praksu privrednog života mnogo jači uticaj imaju merkantilističke ekonomske doktrine državnog intervencionizma, nego fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije izborila ekonomske slobode. U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilističkih ekonomskih učenja, ali je počelo da se i izdvaja iz tog učenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva, koji je počeo da se izdvaja iz merkantilističkog ekonomskog učenja, postavlja temelje klasične ekonomske misli. Kada je u pitanju uloga države u privrednom životu, Peti je negde između stavova razvijenog merkantilizma i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea, i posebno, Smita. Po njemu, država treba da interveniše merama koje će unaprediti tehnologiju. Fiskalni i carisnki doprinos pojedinaca treba da bude u skladu sa njihovom imovinom i uspešnošću poslovanja.

Prilikom određivanja izvoznih carina, država treba da vodi računa o konkurentnoj sposobnosti domaće robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domaće proizvodnje.

U ranim radovima, Peti prihvata merkantilističke ideje. Kasnije, on se njih sve više oslobađa, posebno u svom poslednjem radu „Nešto o novcu“. I dalje ostaje pristalica državnog intervencionizma u oblasti najamnina.

Gledano u celini, Petijev državni intervencionizam znatno je blaži od onog za koji se zalažu merkantilisti, posebno u oblasti spoljne trgovine. U tom smislu on izjavljuje i sledeće: „Moramo općenito uzeti u obzir da mudri lekari ne diraju preterano u svoje pacijente, već posmatraju tok prirode i pridržavaju ga se radije nego da mu se suprotstavljaju svojim vlastitim žestokim uplitanjem, a taj isti način treba primenjivati u politici i ekonomici.“(3) Ovim rečima, Vilijem Peti kao da je najavio dolazak Adama Smita, koji će, posle više od 100 godina, u svom čuvenom delu „Bogatstvo naroda“, u okviru teorije ekonomskog liberalizma, izneti slične, ako ne i iste, ideje.

Adam Smit (1723-1790) je britanski ekonomista. On je postavio temelje klasične ekonomske misli. Njegovo najpoznatije delo zove se „Bogatstvo naroda“. Doba u kome Adam Smit živi karakterišu zastareli feudalni odnosi i institucije, kao i ostaci mnogobrojnih mera državnog intervencionizma, zabrana i raznih ograničenja u privrednom životu. S druge strane, mlada buržoazija jasno postavlja zahteve za ekonomskom slobodom, slobodom lične inicijative i nemešanja države u ekonomski život. Učenje Adama Smita predstavlja izraz zahteva vremena u kome je živeo. Smit se, pre svega, definitivno obračunao sa još uvek vladajućim merkantilističkim stavovima. Odbacuje sve zaštitne carine i ograničenja.

Dakle, dokazuje potrebu potpunog odbacivanja državnog intervencionizma i teorijski utemeljuje ekonomski liberalizam. Zalaže se za potpunu ekonomsku slobodu, slobodnu konkurenciju itd. Shvatanja Adama Smita o ulozi države u privrednom životu podudaraju se sa fiziokratskim teorijskim sistemom. Razlika je u tome što fiziokrati smatraju da društveni „prirodni poredak“ može da se ostvari u feudalnom sistemu s apsolutističkom monarhijom, a po shvatanjima predstavnika klasične ekonomske misli Adama Smita i Davida Rikarda, društvenom „prirodnom poretku“ odgovara liberalni kapitalizam. U njemu svako može da „potpuno slobodno slijedi svoj vlastiti interes na svoj vlastiti način i da i svojom radinošću i svojim kapitalom konkurira s radinošću i kapitalom svakog drugog čovjeka“.(4) Pojedinca „vodi jedna nevidljiva ruka, da promiče cilj, koji uopće nije namjeravao postići“, tako da „kad on slijedi svoj vlastiti interes, on često promiče interes društva djelotvornije nego kad stvarno nastoji da ga promiče“(5)

Dakle, kada su prirodno usklađeni lični i zajednički interesi nema potrebe da se država meša u ekonomski život. Država treba da: 1) brani društvo od spoljnih napada; 2) štiti i pravilno sprovodi pravdu za svakog člana društva i 3) sprovodi izvesne javne radove i održava neke javne ustanove gde pojedinci nemaju profitni interes.(6)

Predstavnici klasične ekonomske misli posebno ističu da država ne treba da se meša u oblast trgovine i industrije, jer privredni razvoj zavisi od akumulacije kapitala, a na akumulaciju ne može da se utiče državnom intervencijom. Država može samo donekle da utiče na strukturu investicija.

Adam Smit se posebno isticao kao pobornik državne akcije radi zaštite ekonomskog liberalizma. Principi ekonomske slobode mogu da budu ugroženi isključivo kada je potrebno da se preduzmu određene mere radi odbrane zemlje. Takođe, intervencija se može primeniti kada se uvozna roba carini za onoliko za koliko je domaća roba oporezovana.(7)

Dubokom kritikom merkantilističke ekonomske politike, Adam Smit je teorijski izrazio liberalističku tendenciju industrijske buržoazije, koja još nije bila kadra da se u praksi u potpunosti suprotstavi ostacima intervencionizma i ograničavanja slobodne preduzimljivosti.

Krajem XVIII veka i u prvoj polovini XIX, u Zapadnoj Evropi došlo je do velikih promena. U Engleskoj se odigrao industrijski prevrat, u Francuskoj velika revolucija i dugotrajni ratovi širom Zapadne Evrope.

Ideje Francuske revolucije su se širile u sve evropske zemlje. Feudalizam, kao društveno-ekonomska formacija, ubrzanim tempom se raspada i silazi sa istorijske scene. Industrijski prevrat, započet u Engleskoj, nastavio je da se širi i u ostale zemlje. U takvom vremenu javlja se britanski ekonomista David Rikardo (1772-1823). Rikardovo ekonomsko učenje predstavlja najviši domet klasične ekonomske misli. Njegova ekonomska teorija utemeljila je školu ekonomske misli koja je po svom tvorcu nazvana rikardijanska.

Za razliku od Adama Smita, koji je živeo i radio u uslovima jakih feudalnih ograničenja i dominacije merkantilističkih shvatanja o državnoj intervenciji, David Rikardo živi i stvara u uslovima kada su principi ekonomskog liberalizma postali, uglavnom, stvarnost. On te principe smatra kao prirodne i u svom teorijskom ekonomskom učenju polazi od njih kao od večitih i nepromenljivih pretpostavki. Glavno njegovo delo je „Načela političke ekonomije“.

Na temelju teorijskih shvatanja klasične ekonomske misli, uporedo s učvršćivanjem ekonomskog liberalizma, u zapadnoevropskim zemljama došlo je do stvaranja i razvoja liberalne države. Uloga te države bila je da štiti sistem kapitalističkih odnosa koji su uspostavljeni na osnovi privatne svojine. Rikardova shvatanja su se uklapala u tadašnje vladajuće stanovište da su osnovni činioci proizvodnje, kapital i rad, jednaki. U skladu sa tim stanovištem država se, u praksi, nije mešala u uspostavljanje međusobnih odnosa između nosilaca kapitala i rada, kapitalista i radnika. Dakle, liberalna država je bila samo zaštitnik privatne svojine i javni organ koji obezbeđuje uslove za realizaciju slobodno zaključenih ugovora.

Odlomak iz djela: Ivica Stojanović, Ekonomija, str. 15-18.

Bilješke:

  1. W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, 1662. „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 193-263.
  2.  W. Petty, Qantulumcunque concerning money, 1682. „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 264-272.
  3. W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, op. cit., str. 233.
  4. Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187.
  5. Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 407.
  6. Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187.
  7. Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 414-416.

Related Articles

Close