fbpx

Zbogom zablude – Članak iz ’86. koji ruši mit o jugoslovenskom blagostanju

Vjerujem da ne postoji čitalac ovih redaka koji nije čuo ili i sam koristio otrcane floskule o jugoslovenskom blagostanju, dijeljenju stanova, ljetovanjima, masovnom zapošljavanju i sl., međutim, takve tvrdnje obično su površno gledanje na jugoslovensku realnost koja nikada nije bila bajna, osim za nekolicinu birokrata, koji nisu morali da čekaju u redu za benzin ili da idu u Trst po farmerke. Tito je umro “u pravom trenutku”, onda kada je Jugoslavija doživljavala potpuni ekonomski slom, ekonomska kriza i godine koje su uslijedile samo su dodatno doprinijele rastu hrvatskog i srpskog nacionalizma, a za divno čudo, čak se i u tadašnjoj štampi počelo ozbiljno kritikovati ekonomsko stanje i preispitivanje ideologije socijalizma, što je dotad bilo nezamislivo. Članak koji slijedi pisan je prije 33 godine i jasno predstavlja jugoslovenske “zlatne 80-e”, no, ne treba zaboraviti ni to da se 70-ih iselilo preko 20% radne snage jer država nije mogla da prehrani stanovništvo pa je širom otvorila svoje granice. Sve ostalo je (gastarbajterska) historija. (Resul Mehmedović)

Pamtimo vreme blagostanja – kako smo onda došli do sadašnjih kriza i restrikcija?


Septembar 1986:
Poslednjih pet godina je predstavljalo period u kojem se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih svojih predrasuda. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju. Život sa ograničenjima postao je neminovan. Niko nije očekivao da će doći vreme u kojem su stan, posao, automobil ili, čak, televizor, postali nedostižni…

Prema istraživanjima zagrebačke CEME, najvećem broju Jugoslovena je život po sopstvenom izboru najvažniji cilj, značajniji od mesta na društvenoj lestvici ili debljine konta u banci.

Znači li to da smo neambiciozna nacija u kojoj ciljevi pojedinca ne prelaze granicu njegovog kućnog praga, ili smo još zdravi, još nismo neurotizovani ludim sprintom za društvenim uspehom, novcem, moći – ili je nešto treće posredi?

Da li je možda reč o desetinama godina posleratnog života u kome smo prolazili u kontinuitetu kroz oštrije i blaže restrikcije, ograničenja, koja je svakom pojedincu društvo nametalo, i tako onemogućavalo život po sopstvenom izboru, pa nam se zato on čini najvećim idealom?

Posleratni entuzijazam

Počelo je posleratnom izgradnjom zemlje, udarnički, sa entuzijazmom da se iz pepela izgradi novo. Bilo je tako u celoj ratom razrušenoj Evropi. Kod nas je sve to bilo u izvesnoj meri i poletnije, jer se stvaralo i novo društvo, a ne samo nove zgrade.

Hiljade prekovremenih časova rada, cigla iz ruke u ruku, sve praćeno pesmom, ruke krvave od žuljeva i osmeh na usnama. Nesretna faza socrealizma u umetnosti ostavila nam je kao dokaz da je sve to baš tako bilo – velika ulja, slike ogromnih formata sa upravo ovakvim prizorima.

Učesnici tih velikih akcija danas sa nostalgijom pričaju o onim danima kada se sa zanosom radilo, kada niko nije mislio na sebe, svoje želje, kada su svi bili puni nade i vere i spremni na žrtve zarad svetle budućnosti i generacija koje dolaze. Nije bilo važno što svi nose sivu, braon ili teget boju, što jedu naizmenično pasulj i krompir, stanuju u zajedničkim stanovima, a za Pariz ili Rim znaju samo iz udžbenika geografije.

Posle je došla 1948 godina, veliki razlaz i potreba da se izgradi jaka i potpuno samostalna jugoslovenska industrija, koja je bila garancija da niko spolja neće moći da nam nameće, kroz ekonomiju, svoje političke uslove.

To je moralo da donese nova ograničenja. Teška industrija, veliki objekti, odgodili su i komotniji život i proizvodnju robe za široku potrošnju. Iz sela u grad stigla je velika armija seljaka, napuštajući plodne njive u ime formule: industrijalizacija + elektrifikacija = socijalizam. Tek formirani, mladi poljoprivredni kombinati, bez ikakvog iskustva, nisu uspeli da popune onu prazninu koja je nastala odlaskom seljaka sa sela. Počele su nevolje sa hranom, počeo je uvoz pšenice i još nekih, najvažnijih poljoprivrednih proizvoda.

Pedesete godine i dalje su bile za Jugoslovene godine života na ivici egzistencije. Nemaštinu je nadoknađivalo zadovoljstvo što je zemlja nezavisna, slobodna, što uživa ogroman međunarodni ugled, i što se kroz radničko samoupravljanje, koje je još bilo u povoju, nazire ta svetla budućnost u kojoj će radnici sami odlučivati o rezultatima svog rada, odnosno, prevedeno na jezik današnjih istraživača CEME, što će moći da žive po vlastitom izboru.

S kobasicom u Trst

Kraj pedesetih godina označio je novu fazu, prvo lagodnije opuštanje. U Kragujevcu je sklopljen prvi “fića”. Oni sretnici koji su mogii da ga kupe, odmah su ga digli na pijedestal. Koliko je samo protutnjalo ulicama tih skromnih vozila, ukrašenih pravim pravcatim zavesama na zadnjim prozorima, ili brojnim jastučićima na sedištima. Sirotinjska želja za udobnošću, intimnošću, toplinom, mada na kiču iznikla, bila je jedan od prvih ustuka kolektivnog duha pred personalizacijom.

Nekako istovremeno, počeo je i prvi šoping u Trstu. U Italiji je, prema propisima, moralo da se ostane tri dana, kako bi sve ličilo na turizam a ne na šverc, a svet se dovijao da nadoknadi te troškove tako što je, navodno za svoje potrebe u Trst nosio kranjske kobasice, buter, cigarete i slično. I sve to kao alvu prodavao na ulicama ili u radnjama. Nije moralo ni da se nudi. Tršćani, pritisnuti još posledicama rata, oskudicom hrane i niskim zaradama, sami su prilazili našim “turistima” i nudili nekoliko puta veću cenu od domaće. Tek, naše ulice počele su i da se šarene. Nestajale su siva, smeđa i tamnoplava boja, a mediteranski, susedski uticaj na našu modu nije se zaustavio samo na ulicama velikih gradova, podlegla mu je i domaća tekstilna industrija, kojoj je ipak trebalo još nekoliko godina da se preorijentiše na finiju, odnosno modnu proizvodnju.

U posleratnoj istoriji Jugoslavije, taj period ranih šezdesetih godina, pa sve do kraja prošle decenije, predstavlja fazu u kojoj je bilo najmanje ograničenja za standard, fazu u kojoj, iako je ponekad bilo restrikcija, niti su bile suviše bolne niti su dugo trajale. Bilo je to vreme kada se relativno lako mogao rešiti problem stana, jer se mnogo gradilo. Bilo je to vreme kada je posle neuspele privredne reforme, nekoliko stotina hiljada Jugoslovena napustilo domovinu i ubrzo počelo da šalje devizne doznake u zemlju; bilo je konačno to i vreme gotovo besplatnog stanovanja i energije i vrlo jeftine hrane. I dalje su to bile godine intenzivnog razvoja, pa je posao mogao da nađe i onaj bez ikakvih i onaj sa najvišim kvalifikacijama.

Samousluge u velikim gradovima ličile su na samousluge u Evropi, sa obiljem specijaliteta. Ulice su zakrčili automobili domaće i strane proizvodnje, nicale su vikendice, u selima su se rušile stare i zidale nove kuće, po ugledu na gradske.

Od šoka do šoka

O tom periodu, o tih petnaestak godina komotnijeg života, danas govorimo kao o vremenu blagostanja, pa čak i luksuznog života. Ali šta je to uopšte blagostanje, šta je luksuz? Koliko nam je predašnje siromaštvo pomerilo dioptriju? Da li u drugoj polovini dvedesetog veka, u kojoj se čovek spustio na Mesec, predstavlja luksuz pojesti ponekad teleću šniclu, popiti gutljaj francuskog konjaka, ili kupiti “nestle” čokoladu? Da li je luksuz stan od 80 kvadrata ili automobil? Pojam je relativan. U nekim zemljama je luksuz šaka pirinča ili bicikl, a u nekim se luksuzom smatra posedovanje privatnog aviona ili brilijantskog prstena od pet karata.

Da li smo bili skloni da taj period nazovemo tako krupnom reči “blagostanje” zato što je postojala ideološka predrasuda da su socijalizmu svojstveni siromaštvo, skromnost, odricanje, potiskivanje ličnih u ime opštih interesa?

Poslednjih pet godina je vreme u kojem se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih svojih predrasuda. Mnoge stvari i odnosi su sada jasniji, razumljiviji. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju, koje je za veći deo nacije veoma bolno.

Život sa restrikcijama, život pun ograničenja je neminovnost koja teško pogađa, jer niko nije očekivao da će posle 40 godina posle ho-ruk vremena, postati lutrija stan, posao, kupovina automobila, ili čak televizora. Niko nije očekivao da će Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposlednjem mestu u Evropi, samo ispred Albanije, bilo da je reč o potrošnji mesa, energije, dezodoransa ili telefonskih impusla.

Često se kaže: svi smo krivi, trošili smo nezarađeno, zaduživali se preko mere, živeli u stilu “baš me briga”, i zato sada ne možemo da živimo po vlastitom izboru, moramo da prihvatimo život sa ograničenjima, da priznamo kolektivnu krivicu. “Svet” je zamolio ekonomistu, sociologa i psihijatra da nam kažu kakvo je njihovo mišljenje o tome.

Prof. dr. Kosta Mihajlović: Restrikcije su uvek neprijatne. Nema ničeg težeg od snižavanja standarda. Ali ne sme se ni izletati mimo mogućnosti. A nama se upravo to desilo. Naše restrikcije su proizašle iz pogrešnog razvoja, pogrešnih sistemskih rešenja i pogrešne ekonomske politike. U određenom periodu bilo je vrlo privlačno tretirati ličnu potrošnju kao pokretača razvoja. Tako smo podizali standard bez pokrića. A bili smo svesni da nam lični dohoci rastu brže od produktivnosti, brže od efikasnosti investiranja.

Uzmite samo primer sa naftom. Kada je u svetu nastupio prvi šok od prvog skoka cena, svi su spustili durbin, smanjili investicije, počeli da štede, a mi smo i dalje bezbrižno investirali. Drugi naftni šok je odveo Evropu pravo u recesiju, a mi smo se i dalje zaduživali u inostranstvu, jer je potrošačka filozofija bila toliko snažna da se nije vodilo računa o tome šta smo zaradili. Bilo je veoma nepromišljeno dozvoliti da rastu lični dohoci kad opada ukupna produktivnost i zato je moralo doći do sloma i dominacije restrikcija. Mi smo vrlo hibridno društvo. Lični dohodak je jedini izvor egzistencije samo za mali broj zaposlenih i penzionere. Ostali imaju prihode od kamata, doznaka, dopunskog rada u slobodnom vremenu, zemlje u selu i, konačno, od krađe i kriminala. Ljuti me što se mi stalno nekome socijalno udvaramo. Bavimo se socijalnom demagogijom.

Društveni odnosi bi morali da budu čisti, da važi pravilo: “koliko ste zaradili toliko dobijate”. Koliko radimo imamo fantastičan život. Najgore je što nije bitno kako radiš nego gde radiš. Zato pitam: o čijem mi to ličnom dohotku govorimo u ovako haotičnoj situaciji? Ako nekvalifikovani radnik može da zaradi više od inženjera konstruktora, onda su vrednosti pomerene.

Neophodno je da privreda dobije samostalnost, da se oslobodi tutorstva politike. Sada su joj mogućnosti za inicijativu male. Nema rizika ni za kolektiv ni za direktora, direktori dobijaju naloge preko telefona. Ponašaju se kao pilići koji jedva čekaju da se zavuku pod kokošku, pod društveno ili političko tutorstvo. I ta sila propisa i zakona koji imaju ograničavajući karakter! Stvorili smo, na žalost, sistem koji je ubio inicijativu i koordinaciju. Zato nema racionalizacije, nema iščekivanja novih ideja. Naprotiv – samo zid ravnodušnosti i ćutanja. Administriranje i ograničenja su smrt za motivaciju, za iskorak prema promenama.

Dr. Vesna Pešić, sociolog: Restrikcije o kojima govorite bez sumnje najviše pogađaju niže društvene slojeve i to u pogledu zadovoljavanja elementarnih potreba. No, ne bi trebalo zaboraviti jednu drugu kulturološku stranu, bitnu za civilizacijski razvoj pojedinca i društva.

Ako prihvatimo postojanje izvesne hijerarhije čovekovih potreba, onda nije nevažno što ljudi prvo “zakidaju” na kulturnim potrebama, druženju i drugim oblicima društvenosti, koji odgovaraju urbanom prostoru i načinu života. Tako se na opštiji način vraćamo jednoj negativnoj i starijoj crti naše kulture – preživljavanju, to jest skučenom životu. Ova stara orijentacija osnažuje se ideologijom sudbinske katastrofe koju sada često propagiraju reči kao što su “imali smo i većih teškoća, pa smo preživeli”.

Ova ideologija na delu, obnavlja predstave o životu bez kontinuiteta, stabilnosti, realnih očekivanja i progresa u zadovoljavanju potreba i društvenog napredovanja. Ne samo što ona proizvodi sudbinsko shvatanje života kao “preživljavanja”, koje nam se na svakom mestu stavlja do znanja jednom određenom grubošću i zamiranjem i poslednjih tragova velegradske atmosfere, nego osnažuje i svoje drugo lice, pljačkašku psihologiju: kada ide dobro i kome ide dobro, to je prilika za pljačku, jer već sutra možda neće biti takve prilike.

Ova klackalica pljačke i preživljavanja pogubna je za kulturni razvoj čoveka i građanina i iznova nas udaljuje od civilizovanog sveta i života. Ako je život samo pusta improvizacija i ako svi sve lažno predstavljaju, ne možemo ni bez velikih improvizatora.

Primarijus dr. Vladimir Desimirović, psihijatar: Sve restrikcije su uskraćivanje osnovnih čovekovih potreba. Posledice su teške po ličnost ako se to dešava sistematski. Čovek se tada oseća bespomoćan da sam nešto preduzme.

Nije sporno da je posledica ustezanja odnosno frustracije, povećano osećanje nesigurnosti i ugroženosti. To je sve sa jedne strane praćeno osećanjem straha a s druge strane agresijom, željom da se napadne uzrok osujećenja. Ali se uglavnom agresiji ne pristupa, jer napad je uvek rizik praćen osećanjem krivice i strahom od odmazde. Isto je i u društvenoj situaciji.

Čovek koji je obuzet strahom, a stari Latini su govorili da je neljudski živeti u strahu, gubi hrabrost, a samim tim i spontanost. To opet ukida stanje oslobođenosti za stvaralaštvo i izaziva otuđenost. Tada strada i mašta, a čim nje nema nema ni rešenja za izlazak iz krize. Čovek oseća da nije svoj, gubi životnu radost. Ta mešavina straha i agresije povećava socijalnu napetost.

Restriktivne mere, ako dugo traju, mogu da menjaju čoveka kao ličnost u celini. Posledice duge krize su nepovoljne, jer uništavaju motivaciju za rad. Zapostavlja se, osim toga, čuvaran odnos. Kad imamo socijalnu nesigurnost svi su rasipnici, jer se boje da će sutra biti još gore. Uzmite samo ovo sa benzinom. Skup je, ali svi i dalje voze kola, jer možda nikada više neće to moći da rade.

Većina stanovništva ne oseća sopstvenu krivicu za stanje u kome smo se našli. Zato tvrdnje da smo svi mi krivi za krizu povećavaju stepen besa, zidaju agresiju, jer svi nisu mogli da donose odluke koje su nas uvalile u nevolju. To je isto kao kad bi napali putnike na brodu da su krivi što je došlo do brodoloma. Zna se da se prvo za gušu hvataju mornari, odnosno oni koji upravljaju brodom, a ne putnici.

*****

Slično našim sagovornicima koji su sa svog stručnog aspekta govorili o našoj krizi, i negativnom dejstvu restrikcija na motivaciju bilo u privredi bilo na svaku pojedinačnu ličnost, i mnogi svetski eksperti za razvoj smatraju da defanzivna politika, ili prevelika ograničenja ne daju mogućnost za prevazilaženje kriznih situacija.

Smanjuje se na taj način i društvena i lična energija, posao se otaljava, život se pretvara u tavorenje iz kojeg se teško i retko pojavljuju nove sveže ideje, kreativna rešenja koja bi mogla da odškrinu vrata za izlazak iz stanja umrtvljenosti.

Status quo postaje važeća filozofija, a društvo koje se ne menja, poznata je istina, osuđeno je na propast. Kreatorima naše ekonomske politike ova je istina svakako poznata, pa treba verovati da će posle prvih letnjih promena koje smo imali, i koje su se svodile na mere ograničavajućeg, odnosno restriktivnog karaktera, uslediti, kako je i obećano, i one druge koje će dozvoliti slobodniji, kreativniji razmah društvenih i ekonomskih odnosa u zemlji

Napisala: Milica Lučić-Čavić (Politikin Svet, 1986)

Priredio: Resul Mehmedović

Related Articles

Naručite na facebook stranici DIALOGOS.ba

Close