Yuval Noah Harari – Kako novac funkcioniše?

Kauri školjke i dolari vrednost imaju jedino u našoj zajedničkoj mašti. Njihova vrednost nije sadržana ni u hemijskom sastavu školjki ili papira, ni u boji, ni u obliku. Drugim rečima, novac nije materijalna stvarnost — novac je psihološka konstrukcija. Funkcioniše tako što pretvara materiju u svest. Zbog čega u tome uspeva? Zašto bi iko bio voljan da zameni plodno pirinčano polje za šaku beskorisnih kauri školjki? Zašto ste vi voljni da prevrćete pljeskavice na grilu, prodajete polise zdravstvenog osiguranja ili čuvate tri nesnosna derišta kad za sav silni trud dobijate samo nekoliko komada obojenog papira?

Ljudi su na to spremni kada veruju u plodove svoje kolektivne mašte. Poverenje je sirovina od koje se kuju sve vrste novca. Kada neki imućni uzgajivač pirinča proda svoj imetak za džak kauri školjki i otputuje s njima u drugu pokrajinu, ima poverenja u to da će po dolasku na odredište drugi ljudi biti voljni da mu za školjke prodaju pirinač, kuću i polja. Shodno tome, novac je sistem uzajamnog poverenja, i ne samo sistem uzajamnog poverenja. Novac je najuniverzalniji i najdelotvorniji sistem uzajamnog poverenja koji je ikađa izmišljen.

To poverenje je nastalo iz vrlo složene i dugotrajne mreže političkih, društvenih i ekonomskih odnosa. Zašto ja verujem u kauri školjke, zlatni novac ili dolarsku novčanicu? Zato što moji susedi veruju u njih. A moji susedi veruju u njih zato što ja verujem u njih. A svi zajedno verujemo u njih zato što naš kralj veruje u njih i zahteva da mu u njima plaćamo porez, i zato što naš sveštenik veruje u njih i zahteva da mu u njima plaćamo crkveni desetak. Uzmite jednu dolarsku novčanicu i pažljivo je razgledajte. Videćete da ona nije ništa drugo nego parče obojenog papira s potpisom sekretara američkog državnog trezora na jednoj strani i sloganom “U Boga verujemo” na drugoj. Dolar kao platežno sredstvo primamo zato što verujemo u Boga i sekretara američkog državnog trezora. Ključna uloga koju igra poverenje objašnjava zbog čega je naš finansijski sistem tako čvrsto povezan s političkim, društvenim i ideološkim sistemom, zbog čega su politički događaji tako često okidač finansijskih kriza i zašto cene deonica na berzi mogu da rastu i opadaju u zavisnosti od toga kako se brokeri osećaju nekog konkretnog jutra.

U počeku, kad su tek stvorene prve verzije novca, ljudi nisu imali ovakvo poverenje, pa je bilo neophodno kao novac definisati nešto što samo po sebi ima izvesnu vrednost. Dobar primer pruža prvi novac poznat u istoriji — ječam, koji su Sumeri koristili kao novac počevši otprilike tri hiljade godina pre nove ere: u isto vreme, na istom mestu i pod istim okolnostima pod kojima se pojavilo i prvo pismo. Baš kao što se pismo razvilo da bi se zadovoljilo potrebe koje su nametale pojačane administrativne delatnosti, tako je i ječam u ulozi novca smišljen da bi zadovoljio potrebe koje su nametale pojačane ekonomske aktivnosti.

U ulozi novca korišćena je utvrđena količina ječma, kao svevažeća mera za procenu vrednosti i razmenu svih drugih dobara i usluga. Najčešće upotrebljavana mera bila je sila, približno jednaka jednom litru. Masovno su proizvođene standardizovane činije zapremine jedne sile, tako da je bilo lako izmeriti pravu količinu ječma kad god su ljudi hteli nešto da kupe ili prodaju. Plate su takođe određivane i isplaćivane u silama ječma. Muškarac je za fizički rad zarađivao šezdeset sila mesečno, žena trideset. Predradnik je mogao da zaradi između hiljadu dvesta i pet hiljada sila. Ni najproždrljiviji predradnik nije mogao da pojede pet hiljada litara ječma mesečno, ali je za one nepojedene mogao da kupi drugu robu – ulje, koze, robove i nešto drugo za jelo osim ječma.

Iako je ječam sam po sebi posedovao vrednost, nije bilo lako ubediti ljude da ga koriste kao novac umesto kao upotrebno dobro. Da biste razumeli zašto, samo zamislite šta bi se desilo da vi ponesete džak ječma u tržni centar i pokušate njim da kupite košulju ili picu. Osoblje bi verovatno pozvalo obezbeđenje. Doduše, bilo je nešto lakše izgraditi poverenje u ječam kao prvi novac, zato što ječam sam po sebi poseduje vrednost. Ljudi mogu da ga jedu. S druge strane, ječam je bilo teško skladištiti i prevoziti. Pravi proboj u istoriji novca odigrao se kada su ljudi stekli poverenje u novac koji ne poseduje inherentnu vrednost, ali ga je lakše pohranjivati i premeštati. Takav novac pojavio se u drevnoj Mesopotamiji sredinom trećeg milenijuma pre nove ere: Bio je to srebrni šekel.

Srebreni šekel nije bio kovani novčić, nego 8,33 g srebra. Kad je Hamurabijevim zakonikom ustanovljeno da vlastelin koji ubije robinju mora njenom vlasniku da plati dvadeset srebrnih šekela, to je značilo da počinilac mora da plati sto šezdeset šest grama srebra, ne dvadeset srebrnih novčića. U Starom zavetu većina pojmova koji se odnose na novac govori o srebru, ne o kovanicama. Braća su prodala Josifa Ismailćanima za dvadeset šekela, ili sto šezdeset šest grama srebra (bila je to ista cena kao za robinju — Josif, na kraju krajeva, još nije bio odrastao muškarac). Za razliku od sile ječma, šekel srebra nije sam po sebi imao nikakvu vrednost. Srebro ne možete jesti, piti niti se u njega obući, a previše je mekano da bi se od njega kovale upotrebljive alatke — srebrni plug ili mač savio bi se gotovo podjednako brzo kao i da je napravljen od staniola. Kad su zlato i srebro uopšte za nešto upotrebljavani, od njih su kovani nakit, krune i ostali statusni simboli — raskošni predmeti koje su pripadnici određene kulture poistovećivali s visokim društvenim položajem. Njihova vrednost je isključivo kulturološka.

Iz utvrđene količine plemenitih metala konačno se rodio kovani novac. Prve kovane novčiće u istoriji iskovao je oko 640. godine p. n. e. Alijat, kralj Lidije, na zapadu Anadolije. Bila je to utvrđena količina zlata ili srebra, s utisnutim simbolom: koji je služio za prepoznavanje. Taj simbol je, kao prvo, govorio koliko plemenitog metala kovanica sadrži, a kao drugo, koja je vlast novčić izdala i jemči za sadržaj plemenitog metala u njemu. Gotovo sav kovani novac koji je u upotrebi danas poreklo vodi od lidijskog novca.

Kovani novac je imao dve važne prednosti u odnosu na nepečatirane komade metala. Kao prvo, nepečatirani komadi metala morali su da se mere prilikom svake transakcije. Kao drugo, merenje nije bilo dovoljno. Kako obućar da zna da je komad srebra koji mu dajem za napravljenu obuću zaista čisto srebro, a ne olovo presvučeno tankim slojem srebra? Kovani novac je doprineo da se taj problem reši. Pečat na njemu svedoči o njegovoj tačnoj vrednosti, tako da obućar ne mora na tezgi pored kase da drži i vagu. Što je još važnije, pečat na kovanom novčiću simbolizuje političku vlast koja je jemac vrednosti novca.

Oblik i veličina pečata veoma su varirali tokom istorije, ali poruka je uvek bila ista: ,Ja, silni kralj Taj i Taj, lično dajem reč da ova metalna pločica sadrži tačno pet grama zlata. Ako se ko usudi da krivotvori ovaj novčić, time krivotvori moj potpis i kalja moj dobar glas. Takav zločin kazniću s krajnjom strogošću.” Iz tog se razloga krivotvorenje novca uvek smatralo težim zločinom od drugih prevara. Krivotvorenje novca nije tek puko varanje — krivotvorenje je prestup protiv vladara, čin podrivanja kraljeve vlasti, povlastica i same ličnosti. Takva povreda kraljevskog veličanstva po pravilu je kažnjavana mučenjem i pogubljenjem. Dokle god je narod verovao u kraljevu vlasti integritet, verovao je i u novać. Ljudi koji se uopšte nisu poznavali mogli su s lakoćom da se slože oko vrednosti rimskog denarija, zato što su imali poverenja u moć i integritet rimskog cara čije su ime i lik krasili kovanice.

Zauzvrat se i carska moć oslanjala na denarij. Zamislite samo koliko bi teško bilo održavati Rimsko carstvo bez kovanog novca — da je car morao da prikuplja poreze i isplaćuje plate u ječmu i pšenici. Bilo bi nemoguće sakupiti u Siriji porez u ječmu, prevesti prikupljeni ječam u riznice carstva u Rimu, a onda ga odatle otpremiti u Britaniju da se podele plate legionarima. Podjednako bi teško bilo održati carstvo i da su samo žitelji Rima verovali u zlatni novac, dok su Gali, Grci, Egipćani i Sirijci odbijali da polože veru u njega i umesto toga verovali u kauri školjke, perle od slonovače ili trube plana.

Jevanđelje po zlatu

Vera u rimski novac bila je toliko snažna da su ljudi čak i izvan granica carstva rado primali denarije. U prvom veku nove ere rimski novac prihvatan je kao sredstvo razmene i na tržnicama u Indiji, iako je najbliža rimska legija bila stacionirana hiljadama kilometara daleko. Indijci su polagali tako snažnu veru u denarij i carev lik da su tamošnji vladari, kada su počeli da kuju vlastiti novac, oponašali rimski do najsitnijih pojedinosti, pa su čak na njega utisnuli i portret rimskog cara! Reč denarij postala je opšteprihvaćeno ime za novac. Muslimanski kalifi arabizovali su ovo ime u dinar i dinar je i danas zvanična valuta u Jordanu, Iraku, Srbiji, Makedoniji, Tunisu i nekoliko drugih zemalja.

Dok se lidijski tip novca širio od Sredozemnog mora ka Indijskom okeanu, Kina je razvila nešto drugačiji monetarni sistem, zasnovan na bronzanom kovanom novcu i neobeleženim zlatnim i srebrnim polugama. Oba sistema imala su, međutim, dovoljno zajedničkog (tim pre što su se oba oslanjala na zlato i srebro) da su između lidijske i kineske zone mogle da se uspostave bliske monetarne i trgovačke veze. Muslimanski i evropski trgovci i osvajači postepeno su širili lidijski sistem i jevanđelje po zlatu i do najudaljenijih kutaka sveta. U poznijem razdoblju novog veka već je ceo svet postao jedinstvena monetarna zona utemeljena najpre na zlatu i srebru, a kasnije na pouzdanim valutama kao što su britanska funta i američki dolar.

Nastanak jedinstvene transnacionalne i transkulturne monetarne zone položio je temelje ujedinjavanju Afroazije i, konačno, čitave planete u jednu ekonomsku i političku sferu. Ljudi i dalje govore jezike koje oni drugi ne razumeju, pridržavaju se različitih pravila, veruju u razne bogove, ali svi veruju u Zlato i srebro i zlatni i srebrni novac. Bez ove zajedničke vere svetska trgovačka mreža praktično bi bila nemoguća. Zlato i srebro koje su konkistadori u XVI veku opljačkali u Americi omogućilo je evropskim trgovcima da u istočnoj Aziji kupuju svilu, porcelan i začine, pokrećući tako točak ekonomskog razvoja i u Evropi i u istočnoj Aziji. Najveći deo zlata i srebra iz rudnika u Meksiku i Andima iskliznuo je Evropljanima kroz prste i rado bio dočekan u kesama proizvođača kineske svile i porcelana. Šta bi se dogodilo sa svetskom ekonomijom da Kinezi nisu patili od iste “bolesti srca” kao Kortes i njegovi vojnici i da su odbijali da prime isplatu u zlatu i srebru?

Zašto, međutim, Kinezi, Indijci, muslimani i Španci, koji svi pripadaju međusobno veoma različitim kulturama i ne uspevaju da se slože manje-više ni u čemu, složno veruju u zlato? Zašto se nije ispostavilo da, dok Španci veruju u zlato, muslimani veruju u ječam, Indijci u kauri školjke, a Kinezi u bale svile. Ekonomisti imaju na ovo spreman odgovor. Kad trgovina poveže dve oblasti, zakoni ponude i potražnje poravnavaju cene robe koja se može prevesti. Da bismo razumeli zašto, razmotrimo jedan hipotetički Slučaj, Pretpostavimo da su, kada je između Indije i Sredozemlja uspostavljena redovna trgovina, Indijci bili nezainteresovani za zlato, te je ono tamo bilo gotovo bezvredno. Na Sredozemlju je, naprotiv, bilo statusni simbol za kojim se žudelo, te mu je stoga cena bila visoka. Šta bi se desilo zatim?

Trgovci koji putuju između Indije i Sredozemlja primetili bi razliku u vrednosti zlata. Da bi ostvarili zaradu, kupovali bi ga jeftino u Indiji, pa skupo prodavali na Sredozemlju. Zbog toga bi potražnja za zlatom u Indiji naglo skočila, a usled toga i njegova vrednost. Istovremeno bi Sredozemlj bilo preplavljeno njime, pa bi mu vrednost opadala. Za kratko vreme vrednost zlata u Indiji i na Sredozemlju približno bi se poravnala. Sama činjenica da se na Sredozemlju veruje u Zlato navela bi i Indijce da počnu da veruju u njega. Čaki ako njima ono i dalje ne bi bilo korisno ni za šta, činjenica da se na Sredozemlju za njim žudi bila bi dovoljna da ga i sami vrednuju.

Isto tako je i činjenica da neko drugi veruje u kauri školjke, dolare ili elektronske podatke dovoljna da potkrepi i naše verovanje, čak iako tog nekoga ne podnosimo, preziremo ili ismevamo. Mada nikada nisu mogli da se slože oko verskih pitanja, hrišćani i muslimani su uspevali da se slože oko novčanih, jer dok religija traži od nas da verujemo u nešto, novac od nas traži da verujemo da drugi ljudi veruju u nešto.

Hiljadama godina su filozofi, mislioci i proroci ocrnjivali novac i nazivali ga korenom svih zala. Bilo to tačno ili ne, novac je takođe vrhunac ljudske trpeljivosti. Novac ima mnogo manje predrasuda nego jezik, državni zakoni, kulturološki kodeksi, vere i društveni običaji. Novac je jedini sistem koji su ljudi zasnovali na poverenju sposoban. premosti gotovo svaki kulturni jaz i koji ne zna za diskriminaciju na osnovu vere, pola, rase, starosti ni seksualnog opredeljenja. Zahvaljujući novcu, čak i ljudi koji se ne poznaju i nemaju poverenja jedni u druge, mogu bez obzira na to da delotvorno sarađuju.

Cena novca

Novac je zasnovan na dva svevažeća načela:

a. Univerzalnoj konvertibilnosti: alhemijom novca možete da pretvorite zemlju u odanost, pravdu u zdravlje, a nasilje u znanje.

b. Univerzalnom poverenju: s novcem kao posrednikom bilo koja dva ljudska bića mogu da sarađuju na bilo kom projektu.

Ova dva načela omogućila su milionima ljudi koji se međusobno ne poznaju da uspešno sarađuju u trgovini i industriji. Samo, mada naizgled sasvim dobroćudna, ona imaju i mračnu stranu. Kad je sve pretvorivo iz jednoga u drugo, i kad poverenje zavisi od bezimenih kovanica i kauri školjki, to razara predanja i običaje malih zajednica, prisne odnose i ljudske vrednosti, zamenjujući ih ledenim zakonima ponude i potražnje.

Ljudske zajednice i porodice oduvek su bile zasnovane na veri u ono što “nema cenu”, kao što su čast, odanost, poštenje i ljubav. Ovakve vrednosti su izvan granica tržišta i ne mogu se ni kupiti ni prodati za pare. Čak i kada bi tržište ponudilo dobru cenu, ponešto se, prosto-naprosto, ne radi. Roditelji ne bi smeli da prodaju decu u ropstvo; pobožni hrišćanin ne sme da počini smrtni greh; odani vitez ne sme nikada da izda svog gospodara; predačka plemenska zemlja nikad ne sme da se proda tuđinima.

Novac je uvek nastojao da prodre kroz ove prepreke, kao voda kad curi kroz pukotine u brani. Roditelji su bivali primorani da prodaju neku decu u ropstvo da bi prehranili ostalu. Pobožni hrišćani su ubijali, pljačkali i varali — a kasnije plenom kupovali oproste od crkve. Častohlepni i srebroljubivi vitezovi prodavali su odanost onome ko najviše ponudi, plaćajući istovremeno odanost sopstvenih sledbenika. Plemenska zemlja prodavana je tuđinima s druge strane sveta ne bi li se kupila ulaznica na pozornicu svetske ekonomije.

Novac ima čak i mračniju stranu od ove. lako gradi sveopšte poverenje među ljudima koji se ne poznaju, to poverenje se ne ulaže u ljude, ljudske zajednice ni osveštane vrednosti, nego u sam novac i obezličene sisteme koji ga podržavaju. Nemamo mi poverenja u nekog neznanca, pa ni u svog prvog suseda — mi verujemo novcu u njihovoj ruci. Ponestane li im novca, ponestane i našeg poverenja. Kako novac sve više ruši brane zajednica, vera i država, svetu preti opasnost da se pretvori u jedno veliko bezdušno tržište.

Otuda je ekonomska istorija čovečanstva jedan varljiv ples. Ljudi se oslanjaju na novac da im olakša saradnju s drugim ljudima koje ne poznaju, ali se plaše da će im iskvariti ljudske vrednosti i međuljudske veze. Dok jednom rukom svojevoljno razaraju brane koje su dosad obuzdavale kretanje novca i trgovine, drugom grade nove brane da zaštite društvo, veru i životnu sredinu od robovanja tržišnim silama.

Danas je rasprostranjeno uverenje da tržište uvek odnosi pobedu i da brane koje podižu vladari, sveštenici i zajednice ne mogu dugo da se opiru nadiranju novca. To verovanje je naivno. Svirepi ratnici, verski fanatici i zabrinuti građani uspevali su mnogo puta da potuku proračunate trgovce, pa čak i da preoblikuju ekonomiju. Stoga je ujedinjenje čovečanstva nemoguće shvatiti kao isključivo ekonomski proces. Da bismo razumeli kako su se hiljade izolovanih kultura s vremenom stapale da bi stvorile današnje globalno selo, moramo u obzir da uzmemo ulogu Zlata i srebra, ali ne smemo da previdimo ni podjednako ključnu ulogu čelika.

Odlomak iz djela: Yuval Noah Harari, Sapijens – Kratka istorija čovečanstva, str. 237-247.

Priredio: Resul Mehmedović

Related Articles

Close