Da li nas je komunizam iskvario ili smo oduvijek bili takvi

U “Maloj Enciklopediji” čitamo defniciju pojma balkanizacije:”Pežorativan izraz kojim se u međunarodnim odnosima označava  stanje rascepkanosti i zaoštrenosti sukoba interesa u jednom regionu  s malim izgledima da dođe do sporazumnog rešenja spornih pitanja između zainteresovanih strana. Izraz je nastao da označi stanje na Balkanu početkom XX veka, a kasnije je dobio širu primenu u publi-cistici tako da se danas piše o “opasnosti balkanizacije Afrike”. (Mala Enciklopedija “Prosveta”, Beograd 1978, str. 145)

U Vujaklijinom leksikonu iz 1954. godine čitamo defniciju pojma  balkanizma kao:

“Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.”

Mnogi smatraju da je pedeset godina komunizma odgovorno za našu moralnu i duhovnu degradaciju, međutim, još pre komunističke vladavine, godine 1939. antropolog Vladimir Dvorniković je u svojoj “Karakterologiji Jugoslovena” uporedio naš karakter sa karakterom Engleza:”Ko u takvoj sredini ma šta prima “za gotovo” ispada budala. Jedan naš čovek izjavio je u novinama da su po njegovom mišljenju Englezi “najdetinjastiji narod na svetu”. Zašto? Zato što “veruju prosto sve što im se priča”. Pri tom je zaboravio samo jednu sitnu okolnost: da Englez očekuje od svakog čoveka istinu, sve dok se ne uveri o protivnom. U nas se ugnezdila sasvim druga shema i mnogi je otvoreno ispovedaju: Svakog čoveka treba dotle smatrati nepoštenim dok se ne uveriš da je pošten. Ljude uopšte, treba susretati sa najvećim nepoverenjem; jedne zato što ih još ne poznaješ, a druge zato što ih dobro poznaješ. U sredini gde se podvala smatra receptom životne mudrosti i najuspešnijim putem do svih mogućih uspeha, nakuplja se lako humus i za izraziti, katkad neobično drski i rafnirani kriminal prevare, malverzacije i svih mogućih zloupotreba tuđeg poverenja.

Da nismo bili uzvišenijeg karaktera i jedan vek ranije, otkrivaju reči  pesme Ljubomira Nenadovića, pisane sredinom XIX veka:

“Što smo mi navikli to dalje činimo,

Napolju s’ koljemo, u crkvi s’ krstimo.

Nedavno na crkvi jabuka s’ zlatila,

Mnoge je hiljade opština platila;

Sirotici mnogoj postelja prodana,

Dok je ta jabuka zlatom okovana;

Za Hristovu crkvu to se od njih uze;

Al da vidi Hristos prolio bi suze.

Čudnovato stoje na tom svetu stvari;

Osim sebe niko ni za kog ne mari.

Mudrost ljudska raste i do neba stiže,

Al’ sebičnost njina još se dalje diže.

Idemo u crkvu, Hrišćani s’ zovemo,

Al’ Hristove reči ništa ne volemo,

Ta jednu haljinu ko na sebi ima,

I tu bi mu svukli, neka mu je zima.

Između suseda velika je jama;

Što bližnjem želimo ne dao Bog nama.

Podižemo crkve gore u oblake,

A gledamo mirno kraj crkve prosjake.

Varamo, krademo, čudesa činimo,

Bojimo s’ žandara, Boga s’ ne bojimo!

Zavidimo drugom, ljubimo osvete,

Na bližnjega svoga dižemo klevete.

Svađamo s’ za ništa, koljemo s’ za svašta;

Jedan drugom neće uvrede da prašta,

Pa kakvi su ljudi takve i države,

Takvi su ministri, takve nam uprave;

Iznesu vam neke idole pred oči,

Pa hajde na vojsku i krv bližnjeg loči.

Svade se, pobiju, svo krvavo polje,

A posle ratova ništa nije bolje.

Na barjaku stoje sveci i krstovi,

Pod barjakom kolju s´ k’o pravi zverovi.”

Pre dva veka Dositej Obradović duboko razume da je naš najveći neprijatelj u nama samima, u našem primitivnom karakteru:

“Srbija, Bosna i Hercegovina izbaviće se s vremenom od Turaka i osloboditi; ali ako narod u ovim zemljama ne počne otresati od sebe sujeverje i bogomrsku vraždu, mrzost za zakon, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji.”  (Dositej Obradović)

Mnogi veruju da su nas Turci iskvarili za vreme petovekovnog ropstva. Međutim, zar nismo učili da nas je crkva sačuvala od Turaka?!  No, dovoljno je pogledati istorijske izvore o međusobnoj borbi za vlast, zločinima i ubistvima unutar vlastele srednjevekovne Srbije, pa će nam  biti jasno da smo takvi kakvi smo bili i pre Turaka.

“Za vlastelu pod carem Dušanom vladalo je već u ono doba mišljenje da je pokvarena i nepatriotična. … Naročito pada u oči kod više vlastele, nezajažljiva pohlepa za imanjem i vladanjem i to u tolikoj meri da često ni porodica ni vera (iako su se Boga bojali i obično pred smrt pokušavali da ga podmite zadužbinama), država pogotovu, za njih nisu predstavljale nikakve moralne kočnice. … Feudalac je često osećao kao svoje staleško pravo i to da unižava i čovečje dostojanstvo u svome podaniku (“pravo prve noći”, sramotne telesne kazne itd.), da ga tretira kao roba, iako je “pobožno” dizao crkve i znao za hrišćanski nauk da su “svi ljudi stvoreni na sliku i priliku Božju” i da su “pred Bogom svi jednaki”. Nije tek Osmanlija iz našeg naroda stvorio raju i čifčiju; sav taj društveni red od koga su postradale naše srednjevekovne države, zatekli su Turci gotov i izgrađen u našim zemljama.

Naš srednji vek poznavao je i instituciju ropstva. Ro bovi u Srbiji “otroci”, bili su ili ratni zarobljenici ili raznim drugim načinima (otimanjem ili trgovinom) stečeni ljudski inventar kojim je gospodar mogao neograničeno da raspolaže. Dešavalo se da su i sami roditelji prodavali svoju decu.” (Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena 714-716)

Daleko pre pojave Turaka na našem tlu, antički istoričari opisuju buntovne starosedeoce Balkana prožete plemenskim sukobima i ratovima:”Tvrde za njih da su bili visokog rasta, jaki, dobri ratnici, odani piću, da nisu mnogo pazili na čistoću, … itd. Živeli su u patrijarhalnim zajednicama, politički razjedinjeni, u međusobnim borbama i ne prijateljstvu s grčkim kolonistima i Makedoncima, a posle i s Rimljanima. Živeli su delimično u utvrđenim gradinama, a bavili su se  poljoprivredom, lovom i (u primorju) gusarenjem.” (Enciklopedija leksikografskog zavoda 3, 126-127)Dakle, izvor naših problema je u nama samima, i zato treba da ga rešavamo sami sa sobom.

Odlomak iz knjige: Miloš Bogdanović, Prokletstvo nacije

Povezani članci

Back to top button