Dr.Bart D. Ehrman: “Biblija je veoma ljudska knjiga”

Ukratko, moje proučavanje grčkog Novog zaveta i moja istraživanje rukopisa koji ga sadrže doveli su me do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to predstavljalo seizmičku promenu. Pre toga – počev od mog iskustva ponovnog rođenja u gimnaziji, pa preko fundamentalističkog perioda na Mudiju, i evangelističkih dana na Vitonu – moja vera je u potpunosti bila zasnovana na odredenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogrešive reči Božije. Sada više nisam posmatrao Bibliju na taj način. Biblija je počela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila ljudsko delo od početka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim potrebama.

Nema sumnje da je veliki broj tih autora osećao da ih je Bog nadahnuo da kažu to što su rekli, ali su oni imali svoje sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene želje, sopstveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, želje, razumevanja i teologije oblikovali su sve što su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se medusobno razlikovali. Izmedu ostalog, to znači da Marko nije govorio isto što i Luka zato što i nije hteo da kaže isto što i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja – nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A Jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se čita da bi se videlo šta on ima da kaže (pod pretpostavkom da je muškarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome što i svi drugi autori imaju da kažu. Na kraju krajeva, Biblija je veoma ljudska knjiga.

To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, oćigledno ne ona koju sam kao evangelistički hrišćanin imao – niti je to perspektiva većine današnjih evangelista. Daću vam jedan primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva mogla da utiče na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u kampu bio je apokaliptički nacrt naše budućnosti Hola Lindzija, „Pokojna velika planeta Zemlja”. Lindzijeva knjiga nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje prodavana knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao i mi na Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogrešiva u svakoj svojoj reči, do te mere da možete da čitate Novi zavet i saznate ne samo kako Bog hoće da vi živite i u šta hoće da verujete, već i šta sam Bog planira u budućnosti i šta će učiniti da to postigne. Svet ide ka apokaliptičkoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogrešivih reči Svetog pisma može se saznati kako i kada će se sve to desiti. Posebno me je pogodila reč „kada”. Lindzi je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada možemo da očekujemo budući Armagedon. Isusovi učenici su hteli da znaju kada će doći „kraj”, a Isus odgovara:

,,Od smokve naučite se priči: kad se već njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu ljeto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je [Sin Čovekov] blizu kod vrata. Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude.” (Mat. 24:32-34)

Šta ova parabola znači? Lindzi, u uverenju da je to nepogrešiva reč samog Boga, dešifruje njegovu poruku ukazujući na to da se u Bibliji „smokva” često koristi kao simbol za narod Izraela.

Šta bi značilo da ona pusti svoje listove? To bi značilo da se taj narod, nakon što je spavao tokom jednog perioda (zime) vraća u život. A kad se Izrael vratio u život? Godine 1948, kada je ponovo postao suverena država. Isus ukazuje da će se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bila svedokom tog zbivanja.

A koliko traje jedna generacija u Bibliji? Četrdeset godina. I eto božanski nadahnutog učenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta će se desiti pre 1988, četrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela.

To tumačenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Možda to izgleda čudno iz današnje perspektive – imajući u vidu da je 1988. prošla bez Armagedona – ali, sa druge strane, milioni hrišćana još uvek veruju da se Biblija može čitati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predviđanjima onoga što će uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Dženkinsa „Ono što nam je zaveštano” (Left Behind), još jednom apokaliptičkom vizijom naše budućnosti koja se zasniva na bukvalnom čitanju Biblije, serijalom koji je u današnje vreme prodat u više od šezdeset miliona primeraka.

Koreniti je pomak kada se sa čitanja Biblije kao nepogrešivog plana za veru, život i budućnost pređe na čitanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi međusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogrešiv životni vodič. Upravo takvu promenu sam naposletku učinio i u sopstvenom načinu razmišljanja, i za nju se sada u potpunosti zalažem. Mnogi hrišćani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijansirano gledište (da ne kažemo – bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, još uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav način.

Povremeno viđam nalepnice na branicima automobila na kojima piše: „Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve rešava”. Moj odgovor na to je uvek: šta ako Bog to nije rekao?

Šta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Božije reči umesto njih sadrži ljudske reči? Šta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba – pitanja abortusa, ženskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slično? Sta ako sami moramo da osmislimo svoj život i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lažnog idola – ili proročište koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemogućim? Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogrešivi vodič za naš život: između ostalog i zbog toga što na mnogo mesta mi (čak i kao naučnici, a ne samo kao obični čitaoci) ne znamo koje su reči izvorno stajale u Bibliji.

Usled tog uvida moja lična teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugačije od onih kojima sam putovao kao tinejžer i dvadesetogodišnjak. Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadrži – kao što sam počeo da cenim i druge spise ranih hrišćana iz otprilike istog ili nešto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao što su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takođe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha.

Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi oni mogu da nas nauče vrednim stvarima. Važno je da znamo šta su ti pisci tačno napisali, kako bismo mogli da vidimo šta su imali da kažu i da sami prosudimo šta da mislimo i kako da živimo u svetlu tih reči.

Odlomak iz djela: Bart D. Ehrman, Isus to nije rekao, Babun, Beograd, 2007., str. 17-21.

Povezani članci

Back to top button