Koncept države u Ibn Haldunovom delu

Teorija teritorijalne države pod vlašću određene dinastije u Mukadimi predstavlja glavnu tačku islamske civilizacije. Ibn Haldunov opis mehanizama koji dovode do uspona i padova političkih entiteta transformisao je intelektualnu debatu u svetu islama označivši nastanak novih oblika teoretske konceptualizacije. Osim toga, glavni pravci islamske misli – pravni, istorijski i filozofski – spojeni su u njegovoj teoriji u okviru nove sinteze.

Država čini centralnu kategoriju civilizovanog društva, najviši izraz i glavnog regulatora svih odnosa u društvu (Ibn Haldun 1982: 50). Na taj način, civilizacija i država potpuno zavise jedna od druge. Kao što naglašava Ibn Haldun, sedentarni život može da procveta samo u gradovima, a gradova nema bez formirane države.

Država, kao jedini oblik uređenja civilizovane društvene zajednice, nastaje pomoću asabije, u čijoj je prirodi težnja da se uspostavi vlast i poveća moć. Zato dolazi do borbe za dominaciju između različitih asabija, koja se završava tako što najjača među ovim plemenskim grupama uspeva da potčini, a zatim udruži sve ostale u jednu zajednicu iz koje nastaje država. U ovom procesu, iz redova najmoćnije asabije izdvaja se vođa koji na osnovu dominacije svoje grupe postaje i vladar svih ostalih grupa koje su joj potčinjene.

Centralizacija vlasti u okviru države je neophodna jer, kako ističe Ibn Haldun, „politika zahteva da samo jedna osoba ima vlast. Ako postoji više takvih osoba koje bi vršile vlast, došlo bi do raspadanja” (isto: 50). Nakon dolaska na čelo države, vođa se trudi da maksimizira svoju moć preuzimanjem svih poluga vlasti i kompletnog suvereniteta. Stremljenje ka postizanju apsolutne moći potpuno je prirodno jer je „suština vladarske vlasti u tome da suverenitet pripada samo jednom čoveku. To se može realizovati već kod prvog vladara jedne dinastije, ili kod drugog, ili možda tek kod trećeg, zavisno od otpora i moći različitih asabija, ali to je neizbežno u državi” (isto: 59).

U svom razvoju država i dinastija nužno prolaze kroz određene faze, od kojih svaka ima posebne, strogo definisane karakteristike. Prema Ibn Haldunovoj formulaciji, vek dinastije uglavnom iznosi tri generacije, od kojih svaka može da traje oko četrdeset godina, što znači da dinastija može da opstane sto dvadeset godina nakon čega sledi njeno propadanje. Ima dosta argumenata koji ukazuju na to da Ibn Haldun nije kruto shvatio ovaj zakon, pa je dozvoljavao mogućnost da vek države i dinastije bude znatno duži, a i znatno kraći, od veka trajanja utvrđenog ovim zakonima (isto: 148).

Prva generacija osnivača dinastije zadržava sve osobine i kvalitete nomadskih plemena: hrabrost, odlučnost i skromnost. Kod ovih ljudi asabija je izuzetno jaka tako da svi zajedno učestvuju u osvojenoj vlasti i među njima nema podela. Vladar se u početku oslanja na osećanje zajedništva svojih pristalica i prema svojim podanicima ima pravedan i umeren odnos.

Već u drugoj generaciji, međutim, dolazi do velikih promena u načinu života bivših nomada među kojima se iz oskudice prelazi na rasipništvo i luksuz, a vlast potpuno preuzima jedan čovek. Do ovih promena dolazi s obzirom na to da je vlast dinastije uspostavljena i prihvaćena kao takva, iz čega proizlazi uverenje vladara da može i bez osećanja zajedništva, široke podrške, kao i mera neophodnih za njihovo održavanje. Samim tim, značaj asabije postepeno opada, a nekad hrabri i odvažni ljudi u novim uslovima postaju poslušni i pokorni. Ibn Haldun navodi da pripadnici ove generacije i dalje zadržavaju neke vrline svojih prethodnika s obzirom na to da su imali direktne kontakte s njima i njihovim načinom života.

U trećoj generaciji surovost i hrabrost koje su karakterisale nomadska plemena postaju samo daleka prošlost. Ljudi se potpuno prepuštaju luksuzu i rasipničkom načinu života, istovremeno zaboravljajući sve običaje nomadskog života koji su im omogućili da stvore državu. U ovoj fazi asabija potpuno iščezava. S obzirom na to da pripadnici dinastije više nisu u stanju da se suprotstave i odbrane od eventualnih napada, vladar je prinuđen da odplaćenika stvori državni aparat kako bi se država održala, ali više ništa ne može da spreči njeno propadanje.

U četvrtoj generaciji nestaje i plemenitost porekla. Dinastija je već duboko zašla u opadajuću fazu i samo je pitanje vremena kada će potpuno propasti. Kao i dinastija, i država prolazi kroz različite faze, od trenutka svog nastanka, preko uspona, do perioda opadanja i konačne propasti.

Prvu fazu obeležava period stvaranja države. Najjača asabija uspeva prvo da potčini, a zatim da objedini sve ostale plemenske grupe uz čiju pomoć osvaja potpunu vlast. U ovoj fazi i dalje preovlađuje nomadski način života, a stanovnike novonastale države krase hrabrost i borbeni duh koji su im omogućili pobedu i prevlast. Asabija zasnovana na krvnoj vezi nomadskih plemena veoma je izražena, dominantna karakteristika zajednice, tako da vođa svoju vlast i suverenitet potpuno deli sa narodom, ne praveći nikakve razlike između svog i njihovog statusa. Period kolektivnog suvereniteta ujedno je i poslednji period jake asabije, utemeljene na zajedničkim aspiracijama i ciljevima njenih članova jer „dotle dok suverenitet pripada asabiji, kada svi njeni članovi imaju jedinstven cilj i napor, opšta želja za vladanjem nad drugima i za odbranom vlastite svojine veoma je izražena: svi streme ka slavi i njen gubitak pretpostavljaju smrti i destrukciji” (isto: 51–52).

U drugoj fazi države dolazi do postepenog slabljenja asabije zasnovane na krvnoj vezi i prestaje zajednički suverenitet. Vođa potpuno preuzima vlast nad narodom, udaljavajući od sebe saplemenike koji su mu pomogli da stvori državu kako ne bi morao da deli moć sa njima. Istovremeno je, međutim, da bi oduzeo svojim rođacima svu moć koju su dotada posedovali, a istovremeno održao stabilnost kraljevstva, prinuđen da stvori državni aparat sastavljen od plaćenika koji mu u ovoj fazi služe za onemogućavanje saplemenika da dođu do vlasti. Ovakav sled stvari je neminovan s obzirom na to da je, kao što navodi Ibn Haldun, „suština vladarske vlasti u tome da suverenitet pripada samo jednom čoveku” (isto: 59). Udaljavanjem pripadnika svoje krvne asabije, vođa uspeva u tome da „sva vlast i slava pripadnu njemu, njegovoj porodici i rodbini” (isto). Kako bi učvrstio svoju poziciju i osigurao podršku svojih novih saveznika, vladar im dodeljuje najviše položaje i funkcije u državi, koje su dotada zauzimali njegovi saplemenici. Upravo ovo je, ističe Ibn Haldun, „znak slabosti države, predznak njene bolesti, jer je nestala asabija i na njoj utemeljeno zdanje vrhovne vlasti” (isto: 62).

Treću fazu države karakteriše težnja ka raskošnom i mirnom životu, koja je u prirodi svake vlasti i svakog kraljevstva jer, prema rečima autora Mukadime, „kada jedan narod osvoji i zavlada onim što su imali prethodnici koji su posedovali vladarsku moć, on povećava bogatstvo, prosperitet i stvara običaje vezane za to bogatstvo. Prevazilaze se životne nužnosti i surov život, a nova dinastija napreduje u luksuzu, komforu i raskoši” (isto: 50). Racionalizacija vlasti u početku povećava moć dinastije i vodi ka periodu mira i prosperiteta.

Želju za luksuzom takođe prati i želja za mirnim životom, pa nakon učvršćivanja vlasti dolazi do smanjivanja napora koji su za to bili potrebni i nastaje blagostanje, spokojstvo i mir. Najveći deo bogatstva u rukama je vladara koji ga koristi kako bi demonstrirao svoju moć i osigurao apsolutnu vlast. On zida nove gradove, velelepne građevine, spomenike i hramove. Istovremeno, da bi učvrstio svoju poziciju, vladar darežljivo deli bogatstvo i položaje svojim saradnicima i brine o potrebama velike i dobro opremljene državne vojske. Ovo je inače i poslednja faza, u kojoj vladar ima potpunu vlast i u kojoj još uvek nije nastupilo opadanje državne moći.

U četvrtoj fazi nastavlja se period blagostanja i mira. Vladar se trudi da održi postojeće stanje i koristi se rezultatima svojih prethodnika. Iako je država u periodu prividne stagnacije, u kojoj još uvek nisu vidljivi znaci propadanja, period prosperiteta je završen i nastala je opadajuća faza. Vladar postepeno zaboravlja zahteve svoje pozicije i shvata da je cena njegovih zadovoljstava na račun kupovine poštovanja i lojalnosti, koje on više ne može da dobije na drugi način, izašla iz okvira njegovih mogućnosti. Način života vladajuće dinastije zahteva sve više i više materijalnih sredstava, koja vladar pokušava da dobije povećavanjem taksi koje, međutim, donose sve manje prihoda kako postaju represivnije.

Da bi se dobila sredstva počinju da se primenjuju iregularne metode povećavanja prihoda, ali se ovim načinima samo ometa ekonomska aktivnost i pogoršava opšta situacija. Kada dodatne takse i ostali načini dobijanja materijalnih sredstava više ne daju rezultate, vladar je prinuđen da otpušta plaćenike, i dolazi do smanjivanja državnog aparata.

Petu i ujedno poslednju fazu Ibn Haldun naziva fazom iscrpljenosti i rasula (isto: 60). U ovom periodu vladar, zbog svoje sebičnosti i rasipničkog načina života, gubi sve ono što su stvorili njegovi prethodnici. Stanje u državi postaje tako haotično da više nema načina da se kontroliše; veliki broj plaćenika napušta vojsku zbog loših uslova; periferne regije odvajaju se od centralne vlasti uspostavljajući autonomiju; a korupcija se širi izvan vladajućih krugova na narod u celini. Do ovakve situacije u čitavom društvu dovodi sveopšta erozija morala koji potpada pod uticaj „civilizacije i luksuza” u čemu i jeste „izvor propasti” (isto: 87). Kako ističe Ibn Haldun, „propast pojedinaca rezultat je njihovih napora da zadovolje luksuzne potrebe aficirane luksuznim običajima, lošim ljudskim karakteristikama formiranim u procesu zadovoljavanja tih potreba” (isto: 86). Kada čovek postane rob luksuznih navika i običaja, u njemu propadaju „čvrstina, moral i religija, raspada se ljudskost i dolazi do toga da on potpuno menja svoju prirodu” (isto: 87). Kada ljudi više nisu u stanju da održe visok standard svog načina života, njihovi životni uslovi se pogoršavaju i uništavaju, što ultimativno dovodi do raspada čitave države.

Razvoj države, prema Ibn Haldunovim rečima, podređen je strogoj zakonitosti na osnovu koje mogu da se izvedu sledeći zakoni:

• Država je jedna od formi društva i predstavlja nužnu fazu u njegovom razvitku.
• Njeni koreni su već u najvišim fazama plemenske organizacije u kojoj najjača porodica kontroliše ekonomsku i političku vlast.
• Poseban značaj u nastanku države i u njenim fazama ima asabija bez koje nije moguće uspostaviti državnu vlast.
• Država može da se konstituiše samo u okviru sedentarne zajednice, odnosno u civilizaciji.
• Osnovne determinante koje određuju ne samo nastanak već i celokupni razvoj države jesu: materijalna proizvodnja, asabija i religija. Njihov pad ili procvat uvek su indeks snage i trajnosti države.
• Od snage i trajnosti države zavisi nivo kulture i civilizacije (isto: 149–150).

Nastanak, razvoj, uspon i pad države, Ibn Haldun u okviru Mukadime, kao što pokazuju i navedeni zakoni, prvenstveno objašnjava socio-ekonomskim transformacijama društva, što predstavlja jedan od retkih primera srednjovekovne islamske misli u kojoj se razvojni put političkog entiteta ne vezuje samo za religiju i religijske norme, već i za mišljenje i aktivnosti ljudi koji ga čine. Stanovnici države na čelu sa svojim vladarem, naglašava autor Mukadime, jesu oni koji snagom svojih međusobnih veza – odnosno asabije, doprinose njenom stvaranju i prosperitetu koji postoji sve dotle dok postoji i uzajamna solidarnost; onog momenta kada sebičnost i pohlepa ljudi pređu u njihove dominantne osobine, počinje i slabljenje asabije i nastupa opadajuća faza države.

Odlomak iz naučnog rada: Jelena Vukoičić, Politička teorija Ibn Halduna