Pouke dva grada Nogalesa

Da li ste čuli za srednjoamerički grad Nogales, koji leži na američko-meksičkoj granici? Njegov južni deo nalazi se u Meksiku (u državi Sonora), a severni u Sjedinjenim Državama (u državi Arizona). To su, zapravo, dva grada odvojena žičanom ogradom.

Grad je bio jedinstven do Američko-meksičkog rata 1846-1848, da bi 1853. godine severni deo pripao Sjedinjenim Državama. Pre podele, stanovnici su delili jedinstvenu kulturu, geografski prostor, navike, jezik itd. Zapravo i danas je sve to isto, osim jedne stvari – političkih i ekonomskih institucija. Deo Nogalesa koji se nalazi u SAD danas funkcioniše pod dosta drugačijim političkim i ekonomskim institucijama od onog dela koji je ostao u Meksiku. Postoje i ekonomske i društvene reperkusije ovakve činjenice: privredno bogatstvo američkog dela Nogalesa je vidno veće od bogatstva meksičkog dela. Prosečna godišnja zarada u američkom delu iznosi 30.000 dolara, većina populacije ima zdravstveno osiguranje i pristojnu zdravstvenu negu, svi stanovnici koji tokom života nisu uspeli da zarade za privatnu penziju imaju obezbeđene socijalne penzije, ceo grad je obezbeđen strujom, vodom, telefonom, kanalizacijom, povezan putevuma sa ostalim delovima Sjedinjenih Država. Što je glavno, kada im se ne sviđa guverner, građani tako mogu da izglasaju drugog.

Situacuja s one strane žice je dosta drugačija. Prosečan godišnji dohodak građana meksičkog Nogalesa je oko 10.000 dolara, većina stanovnika nema srednju školu, stopa smrtnosti beba je visoka, zdravstveni sistem je u rasulu, putevi su puni rupa, stopa kriminala je visoka, a biznis je veoma rizična aktivnost – ne samo da rizikujete da vas neko opljačka kada nešto zaradite, već je dobijanje svih potrebnih dozvola za pokretanje biznisa ravno podvigu. Razume se, sve je mnogo lakše kada imate političke veze. Korupcija je, sledstveno tome, veoma visoka.

U knjizi Zašto narodi propadaju, politički ekonomisti Daron Aćemoglu i Džejms Robinson pokušavaju da objasne zašto je situacija u dva dela Nogalesa različita. Njihov odgovor je – zbog različitih institucija, političkih i ekonomskih. Institucije su pravila. Kada kažete, recimo, da je za izbor predsednika republike potrebna većina od 50% svih građana, naveli ste političku instituciju. Kada kažete da je porez na dohodak 17%, to je ekonomska institucija.

Institucije proizvode posledice, koje mogu da budu različite u zavisnosti od toga kakve su institucije. Recimo, predsednika republike je veoma teško izabrati ako je za izbor potrebno više od 50% upisanih birača. Ako spustite prag, predsednik se bira mnogo lakše. Prva institucija može da stvori političku krizu (pa i građanski rat), jer ako je predsednika nemoguće izabrati legalnim, neko će pokušati da na to mesto dođe nelegalnim putem.

lli, ako je poreska stopa na dohodak 17%, većina građana će redovno plaćati poreze (pod uslovom da nema drugih institucija koje podstiču da ih ne plaćaju), ali ako je podignete na 66%. možete da očekujete veliku poresku evazuju, rast crnog tržišta i pad zapošljavanja. Ovo je suština institucionalne argumentacije Aćemoglua i Robinsona – narodi ekonomski prosperiraju ili propadaju u zavisnosti od institucija kaje podstiču ili podrivaju privredni rast.

Postoje dva osnovna tipa institucija – inkluzivne i ekstraktivne. lnkluzivne institucije omogućavaju većem broju ljudi da učestvuje u političkom ili ekonomskom procesu, odnosno da ima pristup političkoj moći i ekonomskom bogatstvu. Nasuprot tome, ekstraktivne institucije omogućavaju pristup političkoj moći samo privilegovanoj grupu ljudi. Ekonomske ekstraktivne institucije od većine građana izvlače (ekstrakuju) bogatstvo i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini. Tipična politička ekstraktivna institucija je nedmokratski sistem (komunizam, nacizam) u kome samo jedna stranka ima vlast. Tipična ekonomska ekstraktivna institucija su visoki porezi, visoke fiskalne naknade za počinjanje biznisa, subvencije, ili zabrana uvoza i izvoza.

Knjiga Zašto narodi propadaju je prepuna istorijskih i savremenih primera u kojima ekstraktivne institucije uništavaju privredu i društvo. Posebno su upečatljivi primeri afričkih, azijskih i latinoameričkih zemalja. Svi ovi primeri pružaju ilustraciju za tvrdnju da različite institucije vode do različitih posledica za prosperitet naroda. Da bi ekonomske institucije mogle da budu inkluzivne i da omoguće prosperitet i privredni rast od suštinske važnosti je da omoguće krealivnu destrukciju, tj. zamenu starog novim. Strah od kreativne destrukcije – tj. činjenice da ono što se ne traži na tržištu mora da propadne da bi se resursi oslobodili za nova preduzeća koja imaju nove ideje – nalazi se u temelju ekstraktivnih političkih i ekonomskih institucija. Narodi koji štite zaostalu industriju (ne izlažu ih konkurenciji), subvencionišu privredu, spasavaju propala preduzeća i banke, sprečavaju slobodan protok radne snage, ne štite svojinu, i ne nagrađuju inovaciju, sprečavaju kreativnu destrukciju, jer sprečavaju da resursi dođu u ruke onih koji su najsposobniji.

Privrede pod ekstraktivnim institucijama postaju tehnološki zaostale i međunarodno nekonkurentne, što će reći da sve što se u njima proizvodi može da se proizvede negde drugde po višestruko nižoj ceni. Neke privrede mogu na to da odgovore zatvaranjem svoje privrede (kao, recimo, Severna Koreja ili Kuba], ali onda kao posledica nastaje siromaštvo.

Ekonomske institucije skoro uvek zavise od političkih. Ako su političke institucije ekstraktivne, takve će biti i ekonomske. Međutim, ne mora da znači da će samo inkluzivne ekonomske institucije omogućiti privredni rast. Ponegde, kao recimo danas u Kini ili u nekim arapskim zemljama. a nekada u Sovjetskom Savezu, uočavamo ekstraktivne političke i ekonomske institucije i veliki privredni rast. Kako je to moguće?

Privredni rast pod ekstraktivnim institucijama je moguć ukoliko postoji efikasna alokacija resursa koja može da se izvrši centralistički. U Sovjetskom Savezu je to bilo moguće između dvadesetih i sedamdesetih godina 20. veka – komunisti su resurse centralistički preusmeravali sa sela u industriju gde su produktivnost i prinos bili veći. Zaista. između 1928. i 1960. godine. prosečna stopa privrednog rasta u Sovjetskom Savezu je bila 6%, što predstavlja najimpresivniji privredni rast u novijoj ekonomskoj istoriji. Međutim, takav rast ima ograničeno trajanje. Pre ili kasnije, birokrata neće biti u stanju da gde se više isplati ulagati, i privreda koja ima centralizovanu alokaciju resursa počinje da zaostaje za privredama koje imaju tržišnu alokaciju. Učešće (inkluzivnost) u procesu alokacije resursa je ključno. Pod inkluzivnim institucijama, praktično svima je omogućeno da odgovore na pitanje gde je pametnije ulagati.

To omogućuje konkurencija, slobodno preduzetništvo. zaštita svojine i patenata, i razuman poreski sistem (koji podstiče ljude da rade]. Za razliku od toga. pod ekstraktivnim institucijama ta aktivnost je rezervisana samo za odabrane koji misle da postoji centralni mozak koji može da odredi ko, šta, i koliko čega treba da se proizvede, a onda u tu informaciju prenese preduzetnicima. Ovo je jedna od najvećih zabluda tržišnih ekonomista koja je dovela do usporavanja privrednog rasta u SSSR-u tokom sedamdesetih godina. Kontrolisano tržište, odsustvo slobodnog preduzetništva, konkurencije i kreativne destrukcije sprečilo je tehnološku promenu. I Sovjetski Savez je tehnološki počeo da kaska za Amerikom i Zapadnom Evropom. Tehnološka zaostalost se odrazila i na produktivnost radne snage, što je dovelo do smanjene ekonomske konkurentnosti i pada prosperiteta i, naposletku, do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Slično je sa današnjom Kinom, Rusijom ili arapskim zemljama. Kineski rast počiva na usvajanju novih tehnologija (hvatanjem priključka sa zapadnim privredama) i konkurentnim radno-intenzitetnim proizvodima. Međutim, kinesko tržište rada je veoma regulisano, vlasnička prava se ne poštuju, a konkurencija se guši svaki put kada privatno preduzetništvo ugrozi državno. lako je današnja Kina dosta drugačija u odnosu na Kinu iz vremena Maoa, impresivan privredni rast neće moći da se održi ako se političke i ekonomske institucije ne transformišu u inkluzivne. Da bi privreda bila prosperitetna, alokacija resursa ne sme da bude rezervisana za ograničen broj ljudi.

Sa druge strane, zemlje kao Rusija ili Saudijska Arabija svoje sadašnje bogatstvo duguju obilnim prirodnim resursima, a ne inkluzivnim ekonomskim institucijama. Takav prosperitet takođe ima ograničen rok trajanja, jer se presušivanjem resursa, nastaje privredni pad. Ove zemlje bi mogle da nastave da ekonomski prosperiraju jedino ako bi, nakon presušivanja prirodnih resursa, transformisale svoje institucije u inkluzuvne.

Piše: Dušan Pavlović (Prikaz knjige Zašto narodi propadaju)