Šta je smisao i cilj filozofije

Postoji niz različitih pokušaja da se odredi zadatak, smisao i cilj filozofije: helenistički filozof Epikur svrhu filozofije video je u težnji za srećom, dok su njegovi, u mnogo čemu, oštri protivnici – stoici, smatrali da je filozofija vežbanje u vrlini i težnja za vrlinom.

Nekoliko stoleća kasnije, osnivač neoplatonizma – Plotin, govorio je kako filozofija treba da pokaže u čemu je bit sveta i šta čovek može da radi. Možemo ovde nabrajati i razna druga shvatanja, ali već i ova, dovoljno jasno pokazuju da je svako od filozofa nastojao da odredi šta je filozofija i čime se to on, kao filozof, zapravo bavi, a to je činio ne da bi usled neke “loše savesti” hteo da opravda razložnost svog posla, već prvenstveno zato što je, vođen iskonskim nagonom za znanjem, nastojao da odgovori na ono pitanje Kreza upućeno Solonu o tome ko se može nazvati najsrećnijim na svetu, ali i na pitanje koje se javljalo pred svima, bez razlike: šta je to što je u osnovi stvari, večno i nepromenljivo?

Pri pokušaju da se što temeljnije odredi bit i duhovni prostor filozofije, nema filozofa koji se time bolje i temeljnije bavio no što je Platon. Moglo bi se tvrditi čak i to da nema u njegovoh filozofiji prečeg pitanja na koje on nastoji da da odgovor no što je ovo i sasvim je razumljivo što već kod Platona nalazimo odgovore na sva postavljena pitanja koja se tiču svega što je između neba i zemlje, između života i smrti. Upravo na tragu Platonovog mišljenja, filozofija se može tumačiti kako kao erotologija, tako i kao tanatologija; već u njegovo doba filozofija se našla u egzistencijalnom središtu ljudskoga života – na razmeđi ljubavi i smrti. Bez imalo kontradiktornosti Platon je mogao da kaže kako je filozofija težnja ka umiranju, ali i ljubav ka mudrosti i oba pomenuta određenja nalazimo u njegovim najslavnijim dijalozima.

Poslednje pomenuto shvatanje filozofije, o tome kako je filozofija ljubav prema mudrosti, težnja da se dospe do mudrosti, srećemo u Platonovom opisu dijaloga koji vode Sokrat i Diotima (Gozba, 203b-204a), a gde se govori o tome kako je Erot začet na dan svetkovine u čast Afrodite (i zato teži lepoti); Platon, naime, pozivajući se na svima poznati mit, priča kako je Erot nastao iz odnosa Penije, siromaštva (neimanja) (te je stoga vezan za zemlju) i Porosa, mudrosti (i bogatstva), čime je okrenut lepom i dobrom); zato teži saznanju, voli mudrost, vrač je, čarobnjak i sofist. Nije ni smrtan, ni besmrtan; nije ni siromašan ni bogat; na sredini je između mudrosti i bez-umnosti. A, kako smo već videli [nijedan bog nije filozof i ne teži mudrosti, jer je već po prirodi mudar, dok bezumnici ne teže umnosti (mudrosti) jer su sobom zadovoljni], mudrosti može težiti samo onaj koji je negde na sredini, i koji za nešto najlepše smatra upravo mudrost. Polubog Erot otelotvoruje ljubav i nagon za lepim i stoga je on filozof i kao takav stoji između mudrosti i bezumlja jer mu je takvo nasleđe koje ima od roditelja: dosetljivost oca i zabludnost majke.

S druge strane, filozofija se može razumeti i kao težnja prema smrti. Ovo određenje srećemo takođe kod Platona i to u njegovom dijalogu Fedon u kojem Sokrat pred smrt kaže svojim učenicima: “Svi oni koji na istinski način neguju filozofiju ni za čim drugim ne teže nego da umru i da budu mrtvi” (64a). Filozofija je izraz trajne težnje onom što je istinito, no, duša, budući da se za našeg života nalazi u vlasti tela i čula, ne može dosegnuti istinu. Da bi to mogla, mora se prethodno osloboditi tela. Filozofiranje je oslobađanje duše od tela, zbiranje duše iz njene razbijenosti, njeno zbijanje u čisto mišljenje. Smrt je odlučno odvajanje duše od tela. Tako, filozofiranje je rastelovljenje duše, vežbanje u umiranju. Zenonu iz Eleje se pripisivalo da je rekao kako filozofija uči preziru prema smrti. Platon pretpostavlja da duša nadtrajava smrt. Druga mogućnost bila bi da se u smrti duša survava u ništa (i ovde opet dolaze u dodir bivstvujuće i ništa). Razumevanje Platonovog određenja filozofiranja kao težnje prema smrti pretpostavlja da mi ovu težnju možemo pojmiti samo filozofirajući.

Duša usmerena smrti, može, po verovanju Platona, otići samo onom što na nju liči, onome što je kao i ona, nevidljivo, božansko i besmrtno, onome što je umno.

Zadatak duše je, da, za čovekova života, stišava buru strasti, da se svagda predaje umovanju, jer dok duša posmatra ono istinsko i božansko, ona nastoji da živi iznad svih svakodnevnih mnjenja, a nakon što umre dolazi onom što joj je srodno – božanskom.

U dijalogu Država Platon kaže kako je filozofija učenje o onom što je večno i nepromenljivo a to što je uvek jednako (nepromenljivo), mogu shvatiti samo filozofi; budući da nastoje da saznaju samo onom što je večno, što je večito, filozofi ne nastoje da istražuju ono što je prolazno, niti se na tome zadržavaju; njih ne uznemirava nastajanje i propadanje, kao ni sudbina stvari koje su podložne promenama. Filozofa vodi istina kao što Telemaha u potrazi za ocem, vodi Atina i zato je filozof uvek željan znanja, sudbinski, od samog početka, predodređen da se bori za ono što zaista postoji, on se ne može zadovoljiti mnogobrojnim, raznolikim prolaznim stvarima koje tek neko vreme traju i stoga su u odnosu na na one nepromenljive samo prividne; u vrline filozofa (koji teži pravom i istinitom svetu) spada ono što je božansko i uređeno, a ljudi to obično ne shvataju, već filozofiju preziru i često pogrešno je shvataju upravo zato što se njom ne bave kako treba (Država, 535c).

U Aristotelovim beleškama, koje su do nas došle pod naslovom Metafizika, nalazimo stav da je filozofija isto što i božansko (Met., 983a); ovo shvatanje blisko je onom kakvo je zastupao njegov učitelj Platon, ali, kako to razumeti?

Nekoliko redova pre ovog, polazeći od toga da je filozofija sama sebi svrha, Aristotel kaže kako se “s punim pravom može reči da je njeno [filozofije] posedovanje više nego ljudsko” (982b). Ovde se Aristotel očigledno poziva na reči Sokrata koji u dijalogu Fedon kazuje kako je duša u životu bežala od tela, i ako se iz njega povlačila u sebe samu, i to joj je bio jedini napor (kojem je težila), to ne znači ništa drugo nego da je valjano negovala filozofiju. Razume se, za Platona negovanje filozofije, i to valjano negovanje filozofije ima svoj viši smisao a koji se sastoji u tome da se duša pripremi za smrt jer filozofiranje i ne može biti ništa drugo nego pripremanje za smrt. Tako se pokazuje da je bavljenje filozofijom delatnost od najvišeg značaja i da se tako dospeva do večnog, odnosno božanskog, do onog što je sa one strane svake promenljivosti, do bivstvujućeg kao takvog.

Odlomak iz djela: Milan Uzelac, Uvod u filozofiju, str. 18-22.

Povezani članci

Back to top button