U ratnom sukobu povređena gordost učinila bi ga junakom, a ovako je samo zlikovac

U nekim sredinama učenici se iživljavaju na onima koji su najslabiji i najgori među njima. Ali ovde kod nas na Balkanu, većina ne može da podnese one koji su bolji od proseka. Gordo Ja se oseća ugroženim od svega što je bolje od njega samog, pa mora po svaku cenu da ga popljuje i obezvredi.

Masa učenika je ponižavala trinaestogodišnjeg učenika Kostu Kecmanovića, vređala ga je i nazivala štreberom jer nije mogla da podnese boljega od sebe. Kosta je imao iskušenje da na svoje zlostavljanje odgovori povređenom gordošću ili da pretrpi poniženje i oprosti onima koji su ga mučili. Ali njega izgleda nije imao ko da nauči da su krotost i poniznost vrline, a da je gordost najveći greh. On je bio genijalac koji bi padao u duboku depresiju ako bi umesto petice dobio ocenu četiri. A nije bilo nikoga da mu objasni da ta gordost zbog koje nije mogao da trpi neuspeh, jeste najveće zlo, a ne vrlina. A onda, dok je imao sve petice, iz istorije je dobio ocenu jedan. Takvo iskušenje nije mogao da podnese. Odlučio je da se osveti i da ubije profesorku istorije, kao i sve one učenike koji su ga šikanirali. Mesec dana je planirao zločin, napravivši spisak svih koji su ga ponižavali, sa namerom da likvidira osam dečaka i sedam devojčica. U sredu u 8 sati i 40 minuta u školi “Vladislav Ribnikar” krenuo je da sa vatrenim oružjem sprovede svoju pravdu. Upucao je profesorku istorije ali je ona srećom preživela prostrelne rane. No, ostali koji su mu se našli na putu, nisu bili te sreće. Ubio je službenika obezbeđenja, sedam devojčica i jednog učenika.

Tako strašan zločin se nikada nije desio ni u jednoj školi na Balkanu. Reakcija javnosti je jako žestoka. Za njih je to neoprostiv zločin jer ovde na Balkanu ljudi ne ubijaju jedni druge na školskom času. Oni znaju da bi tada bili prezreni od sredine i osuđeni kao zločinci. Ali, bar jednom u životu svakom pojedincu na Balkanu se pruža prilika da na svoju povređenu gordost reaguje isto tako nezrelo kao što je reagovao nesrećni Kosta Kecmanović.

Zadnji put pre tri decenije narodi Balkana su krenuli da ubijaju jedni druge, zbog nacionalnog zlostavljanja koje je bilo mnogo manji stres od onog stresa koji je učenik Kosta Kecmanović pretrpeo od svojih vršnjaka. Ali oni zbog svojih ubistava nisu proglašavani zločincima već nacionalnim junacima.

Zašto mladi Kosta Kecmanović nije sačekao neki novi krizni momenat u našoj istoriji, pa da onda zbog povređene nacionalne gordosti ubija druge i da zato postane nacionalni junak?

On još nije kročio u adolescentno doba da postane socijalna ličnost i nađe svoj nacionalni identitet da kroz njega, te da uz pomoć psihologije mase, zadovoljava svoje komplekse, već je svetom kompjuterskih igrica zadržan u fazi dečje imaginacije, gde se njegova osveta svela na kompjutersku strategiju u kojoj se živi ljudi ne razlikuju od izmišljenih likova njegove virtuelne stvarnosti.

Zašto nije mogao da se obuzda? Zato što je bio preosetljiv!

On je plod savremenog vaspitanja dece. A popularni pedagozi će nam dati svaki izgovor za vaspitnu obogaljenost naše dece. Naučno je utvrđeno, reći će oni, da ne samo batine, već i verbalni ukori ostavljaju teške psihičke posledice u životu osobe. Ako deci uputiš verbalni ukor da ne smeju da tuku drugu decu, da kradu novac iz novčanika roditelja i da razbijaju čaše i vazne po kući, ti ih zlostavljaš i oni tako nešto ne mogu da podnesu. Ali, istraživači su zaboravili da spomenu da se tu radi o već nevaspitanoj i razmaženoj deci.

Naime, savremeni roditelji nemaju srca da decu vaspitavaju. Roditelji koji su sami nezrele ličnosti teško mogu da vaspitavaju decu da postanu zrela, jer je njima samima preuzimanje odgovornosti na sebe same često toliko neprijatan stres da žele čak i svoju decu da sačuvaju od odrastanja ličnosti kao kakvog izuzetno neprijatnog stresa. Oni misle da je izraz ljubavi prema deci osloboditi ih od životnih odgovornosti, pa ih oslobađaju upravo od onih odgovornosti koje bi jedino mogle da proizvedu zdravo sazrevanje i odrastanje detinje ličnosti. Posebno su odgovorne majke koje često ne pokreće prava ljubav već sebični sentiment prema deci. One ugađaju detinjim slabostima, umesto da decu od njih rasterete. Pogledajmo šta o tome govori ozbiljna psihološka literatura, posledice preteranog ugađanja deci ne razlikuju se od posledica osujećenja njihovih realnih potreba za ljubavlju i pažnjom:

“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)

Ugađanje slabostima formira kod dece veliki Ego koji ne može da podnese ni najmanja iskušenja i koji najčešće ostaje da vlada njihovom ličnošću celog životnog veka.

Ukoliko dete u predškolsko doba, dok još nema razvijen razum, ne razvije moć volje da sluša autoritet roditelja, ono neće imati snage volje da sluša ni autoritet svog razuma, kada ga u školsko doba bude steklo. A teško će uopšte i razviti razum, jer razmaženo dete ne postavlja pitanje koje su realne potrebe bližnjih i uopšte potrebe života, da bi tako razvilo zdrav svoj razum, već svo vreme pita hirove svog velikog Ega, šta se njemu radi. Takvoj deci svaka odgovornost života jeste oblik ropstva, jer dolazi u sukob sa autoritetom velikog Ega, pa im i glas razuma postaje neprijatelj jer im opterećuje savest, pozivajući ih na reformu. Da bi ugušili glas zdravoga razuma i glas svoje savesti, adolescenti se odaju raznim opijatima (duvan, marihuana, alkohol, zabavna muzika, video igrice) koji izazivaju snažan skok dopamina i tako blokiraju prednji korteks zadužen za razum i savest. Tako bez svesti o odgovornosti u vremenu intenzivnog psihofizičkog razvija izazivaju oštećenja mozga koji će ih celi životni vek činiti neodgovornim i nesposobnim za odgovornosti života. Njihova nepobeđena gordost i telesnost će ih činiti nesposobnim za zdrav socijalni odnos.

Povodom opšte eskalacije zla kao rezultatu savremenog vaspitanja dece, preporučujem knjižicu pod nazivom “Iskušenja savremenog vaspitanja dece”. Njen prvi deo objašnjava razvojne faze ljudske ličnosti i sve posledice zanemarenog vaspitanja dece i odraslih u tim fazama. A drugi deo raskrinkava desetak savremenih zabluda o vaspitanju dece, dok zadnjih par poglavlja opisuje muke koje su imali roditelji pri izlasku civilizacije Zapada iz tame srednjeg veka, kada su shvatili da su deca nevaspitana i indoktrinirana da ne misle svojom glavom što se ponavlja u iskustvu savremenih roditelja kada shvate potrebu za ispravnim vaspitavanjem svoje dece: http://svetlost.org/vaspitanje.pdf

Piše: Miloš Bogdanović